JACK OBLIVIAN & TENNESSE TEARJERKERS
HARLAN T. BOBO & CHIMPS
DNK SKC
Beograd, 15.09.2007.
Ah, ta prokleta čekanja. Ko zna šta se desilo... ali koncert koji je po najavi trebao da započne svoju isceliteljsku misiju u 21h, je kasnio do... pa, zamalo do sutra. Vreme do početka nastupa Memfiske bande, bilo je prekraćeno odlaskom u Living Room i čekiranju novosadskog ska-benda Ringišpil.
Za dve-tri numere koliko sam čuo, po­što kada se ljudi nabudže ispred bine, ne može baš nešto preterano da se vidi, utisak je da Ringišpil uopće nije loš bend. Skakutavo i poletno. A, onda kroz vrata po­menutog prostora videh, da se masa napolje uskomešala, bi­lo je vreme za očekivanu porciju r'n'r-a. 23:15 beše vreme na mom mobitelu u trenutku početka svirke Harlan T. Boba & The Chimps, benda koji se posle rotacije pretvara u Jack Obliavia­na i njegove Tenesijevske suzonadrkače.
Međutim, za suze je ipak bio zadužen Harlan, što je bilo i primetno po fanovima "americana" pravca u publici, koje je ovoga puta bilo dosta. Nešto, ne volim da plačem, možda samo kada mi dim od cigarete poremeti prostor ispred oka, ali Harlan kada plače... to zaista boli. Njegova evidentna šizofrenija i prilično manijakalni obračun sa gitarom, kao i emocije koje izba­cuje iz sebe kao posledicu ko zna kakvog ra­njavanja duše, mogu da potresu svakoga.
Za tridesetak minuta njegove svirke, mislim da je doživeo ujedno i terapiju i katarzu, te je vrlo lako mogao da preuzme bas od Jack-a i da se posveti basiranju kod šefa (ako se to tako može nazvati, oni više deluju kao skupina dobrih ortaka, hijerahija tu izgleda ne postoji).
Negde oko ponoći Jack Oblivian se približio mikrofonu koji je bio udemfovan čarapom (valjda ih peru redovno) i otpočeo omaž svo­joj karijeri, sve zajedno sa nezaobilaznim Ob­livians standardima. Žestoko bejbe! Na poč­etku beše malo "nadrkanog" country-a, a ka­ko je vreme odmicalo i atmosfera sve više iš­la ga stanju ekstaze, koja se pravovremeno prekidala, da bi publika ipak došla do daha (koliko je to moguće kada se DNK napuni), ravnomerno su se smenjivali rafali garažnog punk-rocka, krkaj-kantrija, energinčnih down-tempo pesama i čak jedne posvete svim rokajbili fanovima u publici. Bio je to trenutak, kada je glavni, fenomenalni gitaroš dobio svojih tri minuta ne bi li otpevao "Mona Lisa" i naterao sve prisutne da igraju. A, onda opet sve po do tada čutom receptu. Uletele su tu i fenomenalna "Connections" i Stoogeovska "Ain't Got No Money" (što i nije čudo, kada se očigledno ne štedi, mislim bend).
Sve je nonšalantno i krajne rokačinski teklo, a publika je kao omađijana upijala sve to­nove koji su ovoga puta kvalitetno izletali iz PA sistema.
Sat i dvadesetak minuta je bilo sasvim dovoljno, da Jack Obli­vian sa svojim kombom nauči ljude kako se lepo može prove­sti subotnje veče uz muziku koja pleni svojom iskrenošću.
Ali... zjbo se.
Publika je to itekako uhvatila, a i videlo se nakon ovacija, da se i njima još sluša, a da se njemu još svira.
Bis. Još četiri pesme, a možda beše i pet. Razvaljivanje.
Konačno je došlo vreme da se ide kući ili na neku pljeskavicu ne bi li se povratila energija razmenjena sa ovim fenomenal­nim bendom. Jedan od boljih koncerata ove godine iako suze nisu tekle.
Photo by Anamarija Vartabedijan