NEW YORK DOLLS
VIP IN Music Festival,
Otok hrvatske mladeži

Jarun, Zagreb, 27.08.2007.
Iako sam bio vrlo skeptičan po pitanju or­ganizacije ovog festivala, moje sumnje su ipak bile opravdane. Sam Otok hrvat­ske mladeži, u okviru jezera Jarun, na lo­kalitetu predgrađa Zagreba, svakako mo­že da zadovolji potrebe festivalske name­ne, ali veliki problem je svakako moguć­nost samog dolaska-odlaska na samu lokaciju. Naime, svi posetioci festivala, bili su udostojeni besplatnog gradskog prevoza, što je svakako lep gest organizatora, ali doći do jezera iz bilo kog dela grada nije ni malo jednostavno. Najbliža stanica gradskog prevoza je udaljena nekoliko kilometara(!) od festivalskog prostora, a ni situacija sa taxi stanicom nije ni malo bolja (o cenama da ne pričamo). Kada već i uđete na festival, sle­di iznurivanje u dugim redovima za bonove bez kojih nikako ne možete doći do željenih namirnica. Nakon čekanja koje je potrajalo (više od sat vremena!!!), konačno se bližio trenutak nastupa legendarnih New York Dollsa. Dok su tehničari vršili poslednje prove­re instrumenata, narod je polako pristizao, i za koji trenutak uz "Looking For A Kiss", pre­dstava je počela. Vidno vitalan David Johansen i presmešni Sylvain Sylvain uz pomoć Sam Jaffe (ex-Hanoi Rocks, op. D. V.) na basu, Rick Delaneya na bubnjevima i Steve Contea na gitari, odaju utisak zaista skladne ekipe. Ovog puta bez klavijatura, band zvu­či baš onakako kako pravi R'n'R band i treba da zvuči - SIROVO!
Nakon nove "We're All In Love" i "Private World"" usledilo je iznenađenje u vidu "Another Piece Of My Heart" (obrada Janis Joplin, dovraga šta im bi, op. D. V.), koju su sasvim solidno izveli, mada ipak, treba to otpevati. Zatim red kompozicija sa novog albuma "One Day It Will Please Us To Remember Even This". Kada su uvideli da tenzija polako pada, brzo su se povratili sa "Frankenstein". "Evo jedne za Johnny Thundersa", reče Sylvain najavljujući sledeću numeru te krenuvši uvod u "You Cant Put Your Arms Around A Memory" na koju je posle prvog refrena nadovezana "Lonely Planet Boy". Ovo beše jedan od sigurno boljih delova koncerta. Koliko pamtim, tada su krenuli da sviraju po sistemu par starih-par novih što je uspelo da održi dinamiku koncerta. U tom bloku imali smo prilike da čujemo od legendarnih "Trash" i "Pills" do aktuelnog hita "Dance Like A Monkey" i opasne "Punishing World". Sve vreme bend zvuči na visini zadatka. Jaffa u najmanju ruku delje onu sirotu bas gitaru, dok Delaney nemilosrdno zakiva bubanj. Već oko druge pesme, stalak za ride činelu je popustio u zglobu, da bi polse pete otpala i cela činela. Steve Conte svira uglavnom onako kako bi trebao da zvuči gitarista N. Y. Dollsa, vidno likom i imidžom potsećajući na Johnny Thundersa. David Johansen iako u licu podleže godinama, stasom i glasom staje rame uz rame sa neuporedivo mladjim kolegama, dok je Sylvain Sylvain priča za sebe. Tokom celog koncerta je uspevao da drži pažnju svojim "krele" stilom. Dodatnim doštimavanjem i raštimavanjem, greškama, blagim prepucavanjem sa Johansenom, ispijanjem vina, prijavljivanjem kvara na pojačalu - a da je pri tom zaboravio da se pojača na gitari, samo je istakao svojstven šarm, na šta u njegovom slučaju jedina reakcija koja može da bude je samo najiskreniji smeh (od srca, naravno!). Za kraj regularnog dela beše ostavljena legendarna "Jet Boy". Već samo posle nekoliko trenutaka skadniranja imena benda, Dollsi se vraćaju na binu. Ponovo "out of tune" Sylvain počinje neprikosnovenu "Personality Crisis", a na opšte oduševljenje prisutnih, odlučiše da nas "časte" još jednom numerom sa poslednjeg albuma - "Get Away From Tommy". Posle nekih 85minuta zdrave svirke, nezadovoljstvu zaista nema mesta, mada ostaje u najmanju ruku čudno da nas nisu udostojili ni jedne numere sa drugog albuma "Too Much Too Soon". Sve u svemu veoma dobra svirka, mada bi sigurno još bolji utisak bio da je održana u nekom klubu za do 500 ljudi. Bilo kako bilo, gledati New York Dolls 2007. i to u sasvim dobrom izdanju je ništa drugo nego privilegija.
Text by Borko Ristić
Photo by Jovana Navalušić