STRING FESTIVAL #3 - I • ROCK MOMENTI
Stadion malih sportova
Subotica, 24.08.2007.
Nada ne umire poslednja, a i Vera je prisutna

Subotica ili Szabatka, je sada već nekada davno imala vrlo re­spektabilan festival koji se ticao rock muzike. Ime mu je bilo (i glasno i s ponosom se pominjalo) Festival muzičke omladi­ne, daklem jedna po imenu tipično socijalistička tvorevina, koja se po svom diverzantskom obličju otrgla kontroli i klasič­nom samoudobnom shvatanju rock'n'roll ideologije i promo­visala jedan atipični za ono vreme zdrav i drugačiji zvuk. Organizacija Fokus, skoro dve decenije kasnije pokušava da obnovi misiju koju im je prethodni festival ostavio u ama­net. Prva dva String festivala su nagoveštavala ideju organizatora da predstave nove ne­afirmisane nadolazeće snage, koje imaju i snagu i volju i svest kako da muzikom učine život podnošljivijim u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu. Ovaj treći String festival, održan na odličnom prostoru Stadiona Malih Sportova u centru Subotice, samo je nadogradio postojeću ideju, a u međuvremenu je postao i međunarodni (tako je to to kada se bivše republike udruže).
Događaj koji je prethodio raspaljivanju akorda, bio je otvaranje izložbe rock fo­tografija, pod nazivom "Rock Momenti" troje beogradskih autora: Anamarije Va­rtabedijan, Aleksandra Zeca (jednog od članova ovogodišnjeg žirija String Festi­vala) i Stanislava Milojkovića, u lepom ambijentu Galerije Otvorenog Univerzit­eta, nedaleko od Stadiona malih sport­ova. Ali, kako to već obično biva, osim znatiželjnika i prijatelja i s obzirom na vrlo odvratno toplih 38 stepeni u 'ladu, a i tajming 17h, veća količina posetilaca je makar na otvaranju izostala. Ipak, uz prigodan govor, koji je upriličio Daniel Tešanović i nezobilazno intervjuisanje, te uz sponzorsko pivo, atmosfera na izložbi je bila više nego srdačna, a dosta okupljenih fotoreportera je krenulo u razgovore tipa: "kada snimam makro, koristim mikro, pa po matematičkoj pro­gresiji, dubina slike jednaka je... ." Ola!
Ono što raduje a vezano je za izložbu, je evidentna činjenica da autori na svakoj novoj izložbi predstavljaju i dosta novih radova. Što će reći - radi se, a to je itekako važno za, što za prosperitet samih autora, što za praćenje i dokumentovanje ubrzanog r'n'r sveta.
Kada je i treći član nekompromitovanog i nepotkupljivog žirija (Tusta) stigao u Suboticu, moglo se poći na mesto deša­vanja ovogodišnjeg String festivala i prepustiti se sudačkoj dužnosti. Žiriju (nama trojici) je bilo namenjeno mesto ispred bine, sve zajedno sa nekom klupom, gde bi nas trojica izgle­dali kao ona dvojica iz Mapetovaca, te smo odlučili da svoje cenjene pozadine smestimo na Šank (ili na praktikable, koji su izigravali isti). Što se pokazalo kao vrlo korisno jer je točilac piva uvek u blizini, što je opet vrlo važno za ovo sparno i toplo vreme.
Prvi su nastupili prošlogodišnji drugoplasirani bend Speed­ball. Brzine im je nedostajalo, a ja lično i ne volim tu neku mu­ziku, koja je u startu dosadna i razlagačka. No, tada nisam bio u žiriju, te me to ne dotiče uopšte. Ništa posebno.
Takmičarski deo je počeo sa bendom Pop-Ups iz Sombora. Korektan pop bend sa ženskim vokalom i odvratno obučenim gitaristom, koji je nosio šorc koga bi se i Nick Slaughter vero­vatno postideo. Bez obzira na to, umeju da prave pesme i što je najvažnije, kada se razmišlja o budućnosti nekog benda i njihovim mogućnostima vezanim za karijeru na Balkanu, pe­vaju na maternjem jeziku. Prošli su u finalno takmičenje drug­og dana, a gitarista se drugačije obukao.
Dž-Dž iz Beograda behu drugi na bini.
Vrlo nepredvidljivi, originalni, koncizni i sa violinistom (čije je sviranje delovalo kao tepih klavijatura), bili su više nego dobri.
Oni su uz dreDDup, Trough Art i Sake prerasli takmčenja i imaju sasvim dovoljno kvaliteta za razvijanje samostalnih karijera.
A, onda bend na koji smo sva trojica poskočili, doduše Zec je skak'o od početka (a i prezime mu je u opisu sakutanja) jer je trčao da svaki bend ovekoveči foto aparatom, čisto da mu ne bi ništa promaklo.
Dakle, bend se zove Ja ko Mile a Mile ko konj (Novi Bečej), odnos­no JKMAMKK. Vrlo ubedljiv punk-rock, na maternjem jeziku, sa dva skoro ravnopravna pevača i jasnim pesmama. Sas­vim dovoljno za napredak, a možda i budućnost. Doza hu­mora je takođe prisutna, što mnogim domaćim bendovima fali, na žalos'. Ušli su u finalno takmičenje.
Spins iz Negotina, počeše dobro, ali onda im se aranžma­ni zakomplikovaše, a samim tim i oni. Šteta.
My Fault (Novi Sad), tinejdžerski, kalifornijski punk-rock.
Bez obzira na svoje navijače i podršku koju su im isti pru­žali, My fault, napraviše niz grešaka, od kojih su neke bile prouzrokovane tehničkim problemima... ali sve je to uticalo na njihov koncert. Verujem da mogu bolje.
Subotički All the Arms We Need su imali podršku domačeg terena. Furiozan pevač, koga mesto ne drži dugo i glasan HC su bili sasvim ubedljivi, ali nedovoljno za prolazak u finalno veče.
dreDDup (Novi Sad), uskoro očekuje izlazak debi albuma.
dreDDup su fenomenalni industrial bend, koji bez ikakvog problema može da se pojavi na bilo kom stejždu, bilo gde na zemaljskoj kugli. Imaju i izuzetno atraktivnog pevača i očajno obučenog basistu. Zvuče kao... kao... ma odlično i isuviše dobro za takmičenje. Prođoše dalje.
Counter Ignition (Kovin), su dobri, jaki i ubedljivi i isuviše sli­čni mnogim inostranim bendovima.
Za kraj takmičarskog dela prvog dana, ostavljeni su bili Through Art (Beograd). Au, kak­vo je to razvaljivanje bilo. Tehnički i vizuelno u svom elementu, bez greške. Thrash metal i to vrlo, vrlo dobar. Opasan bend i žao mi je što nisu prošli, ali bilo je mesta samo za tri komada. Oni treba da piče na razne metal battle i na Hm festivale, za to su rođeni.
Poslednji su nastupili prošlogodišnji pobednici Ground Zero.
Zaključak za prvi dan: Od osam bendova, bar šes' su trebali da idu dalje, ali s obzirom da je to po propozicijama bilo nemoguće... Ono što ohrabruje je da ima bendova različ­itih muzičkih profila koji znaju šta hoće, samo još da smisle kako to da postignu... a mo­žda neko ovde i otvori radio stanicu koja će im pružati podršku... a možda...
Photo by Anamarija Vartabedijan