41. ZAJEČARSKA GITARIJADA
Zaječar, 02-04.08.2007.
GITARIJAD(N)A U ZEMLJI DUGMETARA

Tačno 10 godina od članka u kojem je potpisnik ovih red­ova osuo drvlje i kamenje na organizatore Gitarijade te 1997. godine, predviđajući njen samrtnički hropac deset­ak godina kasnije, najcrnje slutnje su se gotovo obistinile; čini se da Gitarijada, ovakva kakva je, više nikom nije po­trebna. Osim možda organizatorima i ponekom omatore­lom rokeru za kojeg je vreme stalo početkom osamdese­tih. Zaista, manifestacija koja iza sebe ima četrdeset godina i koja se diči titulom "naj­starije rok fešte na Balkanu" morala je da nam pruži više od nove, atraktivne lokacije kraj Timoka, profesionalne press službe ili kvalitetnog ozvučenja. Trebalo je, pre svega , da nam ponudi grupe koje sviraju rokenrol, ma šta to značilo danas, 2007. godine.
Bazirajući svoju koncepciju na grupama koje se kreću u granicama rokenrola, hard roka i hevi metala, organizatori su svoju dugogodišnju orijentaciju ka grupama tak­vog profila ove i prošle godine doveli do svojevrsnog antiklimaksa ili negativnog vr­hunca; Uriah Heep, bend koji je prošle go­dine bio najzvučnije ime, bili su popularni sedamdesetih, u vreme kada su engleski bendovi hard rok provenijencije drmali sv­etskom scenom. Najzadovoljniji njihovom svirkom behu pedesetogodišnjaci i oni malo mlađi, koji se sećaju "Dame u crnom", "Lakog življenja" i "Julskog jutra", hitova ove grupe - Došli su trideset godina kasnije, ali bolje ikad nego nikad - komentarisali smo.
Međutim, kad su ove godine doveli Kena Henslija, orguljaša iz prve postave već pome­nute grupe, sve je zaista izgledalo kao loš vic. Pa, šta će čovek da svira na Gitarijadi ako ne pesme svog matičnog benda, iste one koje smo slušali godinu dana ranije? Uz živo­pisnu ekipu iz Norveške i pevača-gitaristu sa Islanda koji je učestvovao na Eurosongu, ova razblažena smesa Gorkog Parka (e, oni su baš bili gorki za svariti), Bon Jovi-a i gru­pe Europe, delovala je kao da je promašila epohu.
Druge večeri nas je obradovao Tajm i Dado Topić. Pred ša­čicom posetilaca svirali su mudati rok, pokazujući kako kva­litet nema rok trajanja. Nažalost, već sutradan su nam zabi­berili Wishbone Ash, (koji su se verovatno i sami iznenadili činjenicom da ih je neko pozvao da sviraju negde.op.D.V., a tek kada sam čuo koliko su plaćeni, treba tu da padne finan­sijska kontrola) dinosaurusi nedefinišućeg muzičkog izraza iz sedamdesetih. Dosadni do bola, proveli su nas kroz svoj opus, ne ostavljajući nam drugi izbor no da se nalivamo raz­blaženim pivom i tako neutrališemo melanholiju.
Takmičarske grupe, zbog kojih je neko ovu manifestaciju pr­ozvao Metalijadom, nikoga nisu zanimale.
Ah, da prođoše binom i "Neverne bebe" (inače poznati kao nenadjebivi rock 'n' roll bend, jel da?), kao i Đorđević Bora (opet?), već inventar Doma omladine, organizatora ove za­čudne burleske.
Država, koja više veruje u Guču, ljudi iz organizacije koji ne prate aktuelna muzička deš­avanja (prate, prate ali izgleda da poseduju vremeplov), vreme, koje radi za "narodnja­čku Srbiju", mesto koje šamanskim obredima sa vaskrslom gitarom pokušava da po­vrati idilu godina socijalističkog samoupravljanja - sve to doprinelo je kliničkoj smrti ove rok manifestacije. Pitali su se posle ljudi zbog čega, zašto, kako i kuda, čudili su se što su nam deca inficirana folkom i pitali me kako je umro rokenrol, a ja sam uvek isto od­govarao: - Nije umro sam, ubili su ga.
Text by Ivan Potić, Photo by Nevena Zečević