HANOI ROCKS
15th Sziget Festival
Obudai, Budimpešta, 14.08.2007.
Kada su se pre 22 godine Hanoi Rocks tragično raspali, bio sam pri­lično neutešan. Danas 22 godine kasnije posle odgledanog koncer­ta, mnogo sam srećan.
To bi bio dajdžest izveštaj sa njihovog koncerta.
Ipak, da krenem redom, već popodne sam overio Hammer šator, koji po mojoj blagoj proceni komotno može da primi jedno pet-šest hiljada posetilaca, a ima čak i dva ve­lika ventilatora, koji na žalost ne mogu da dobace do prvih redova, ali nema veze ima i toga.
Ispred Hanoi-a, su svirali Sex Action, koliko mi je poznato jedna od važnijih Mađarskih grupa sleaze heavy usmerenja. Nisu bili loši, ali pošto za moje punoletstvo koje se odnosi na odlaske u susednu nam zemlju, nisam naučio ništa od njihovog jezika osim "šor" i "šajt", ne mogu da se usredsre­dim na stvaralaštvo pomenutog benda.
Nebitno, važno je da je narod krenuo iz šatora, kada su oni završili, te smo nas troje uspešno izvršili misiju ulaska u treći red. Čak nismo ni morali da koristimo omiljeno sredstvo, tj. laktove da bi uspeli u svom naumu. Poveći tehničar je na gla­vni mikrofon postavljao traku sa modifikovanim perjem boje magente. Joj.
Izgleda da se ništa nije promenilo. Tako i treba, uostalom gde bih ja danas mogao da nađem vremeplov, da gledam moje omiljene bendove, ovako je sve u redu.
Uz neku čudnu muziku koja je bila puštena kao intro (a više je priličila bendovima tipa "čekič koji pada" i sličnim), krenuo je izlazak članova benda na binu. Prvi je svoju busiju zauzeo La­cu, bubnjar neverovatnih kvalieta i odličnog scenskog nastupa. Conny Bloom (gitara, ex­Electric Boys, sada sa dredovima umesto Hendrix frizure) i Andy Christell (bas) su bili sledeći na bini, uz zvuke gitare svoje mesto je zauzeo i jedan od osnivača benda, neu­ništivi Andy McCoy, "Oriental Beat" je počeo. Srce i noge lupaju ko ludi, a na binu izleće sve zajedno sa saksofonom u rukama neverovatno koloritno obučen Michael Monroe.
Žurka je mogla da počne.
Sve je prštalo od rock'n'rolla. Andy se uv­ijao u ritmu i pokazivao kako se svira rock, a Michael je uspevao da stigne do svakog centimetra bine pevajući (savrš­eno) i svirajući saksofon. "Send you a postacard from Hanoi" ma kakvi, kakva razglednica, tu su na dva metra od me­ne, živi, zdravi i uvežbani do perfekcije, željni da svima pruže dobru zabavu. Za­bava, malopre pomenuta se nastavila uz navijačku "Malibu Beach" i fenomenalnu "Back To Mystery City". Bolelo je koliko je to bilo dobro.
Ribe u publici vrište, a Michael koristi svaku priliku da skoči is­pred bine, ne bi li još više doprineo dobrom raspoloženju, koje je ionako jedino moguće uz ovakav tip muzike. Blagi predah je bio moguć uz novi singl "Fashion" (album "Street Poetry" je obja­vljen 20-og, avgusta, tek da znate). Posle toga, sve je opet moglo da krene uzlaznom linijom, kojoj je opet kumovao presvučeni Monroe, penjući se po ozvučenju, konstrukciji bine, skakanju u publiku, pravljenjem špaga (i nije mu ništa) i opštom hiperpok­retljivošću. Jedini čovek sa kojim on može da se poredi je Iggy Pop, tu mislim na scenski nastup.
Nema šta, tigar je to u kineskom horoskopu, a svi znamo i to vrlo dobro šta tigar može da učini.
Ređale su se "I Can't Get It", "People Like Me" (u kojoj ima stih u stilu "you don't need MTV, you need people like me"... apso­lutno tačno, samo treba istraživati). "Bad News" je jedna od no­vih i podseća na legendarnu "Taxi Driver", "A Day late A Dollar Short" i "Don't You Ever Leave Me" su unele i malo romantike (treba malo i ženski pol da peva, ne?), pred eksplozivnu "High School".
Kada smo savladali zadatak i to pevajući iz "više škole", došlo je vreme za još jednu noviju, koja se odaziva na "Trouble Bo­ys" (ma, kako li smišljaju takve nazive, samo da mi je znati?), gde je Michael već izvršio svoju četvrtu preobuku, a Andy ispa­ljivao opasne rockerske rifove i solaže iz njemu vrlo dragog Gib­sona, igrajući duck-walk. Nema, sve znaju i sve su podredili znojenju u šatoru, gde je bilo otprilike tri 'iljade ljudi. "Delirious" je završila oficijalni deo nastupa, ali je očigledno očaran prijemom Monroe najavio još jednu za kraj "Tragedy". E, da zaista bi bila trage­dija, kada bi ovakav furiozan nastup trajao samo sat vremena.
Publika se zdušno pobrinula i za to. Kratka pauza i očigledno više nego "veseo" Andy McCoy je tražio još malo potvdre "mađarskog gostomprimstva" i bend je bio spreman da opet roka, neko doduše i da pravi špage i da se penje po svemu gde može (čitao sam negde da to i tigar ume, pa eto sada...).
Prva na bisu beše "Boulevard of Broken Dreams", aiii, panika i krkljanac, još je Monroe bacio svoju perušku u publiku, trebalo je to preživeti.
Za sam kraj obrada CCR-a, "Up Around The Band", tokom koje je sa vrha PA sistema MM komandovao publikom ne bi li ona otpevala ovaj vanvremenski hit. Otišli su sa bine, nas­mejani, očigledno zadovoljni i sa nerazmazan­om šminkom, ali sigurno sa kojim kilogram­om manjka. Ne, prosto je nevrovatno koliko MM ima energije i koliko se vidi da Hanoi Ro­cks vole da sviraju, pa makar za njih i na ova­kvim egzotičnim destinacijama. Opasan bend, opasan šou. Da se nisam iscimao 700 kilo­metara i da mi je neko pričao o ovome, mis­lim da bih izvršio kako se ono japansko zove kikiriki, valjda. Ovako sam srećan k'o moje morsko prase kada dobije svež peršun. A, da posle Hanoi-a, su nastupali "Čekić koji pada", za njih nisam imao živaca, mislim da mi neko pokvari ovoliki nivo adrenalina... e, to mu ne bih dopustio.
Jedva čekam da čujem "Street Poetry", HANOI ROCKS< BUDAPEST SHAKES!
Photo by David Vartabedijan