BLACK SABBATH • HEAVEN & HELL - THE DIO YEARS
Petefi Čarnok
Budimpešta, 04.07.2007.
Tog julskog prepodneva, krenusmo nas nekolicina ljubitelja "starog-dobrog zvuka" put Budimpešte. Sa 32°C, koliko je tog dana termometar pokazivao kod nas, stigosmo u Peštu na ta­mošnjih-kišnih svega 20°C.
Već sam se pripremio na 50-tak°C koliko bi bilo da se koncert kojim slučajem održao u hali Petefi Čarnoka, ali sva sreća, or­ganizator se na moje veliko iznenađenje odlučio da se uprkos dosadnoj i na momente zaista "ozbiljnoj" kiši, koncert ipak od­rži na (kako je prvobitno i planirano) otvorenom delu istog koncertnog prostora. Još više me je iznenadilo to da će se headlineri na bini pojaviti u 20h.
Tražeći zaklon, vreme do početka "gl­avnog jela" sam proveo u obližnjem restoranu kafenišući, tako da sam propustio nastup Mađarske predgru­pe Wisdom. U samom prostoru sve­ga nekih 2.500 duša, verovatno zbog činjenice da su istu predstavu, ali sa dodatkom Metallice kao glavnog im­ena, Mađari mogli dan kasnije da vi­de u Beču, tako da nije bio nikakav problem, lagodno pogledati koncert iz drugog reda.
Kako je najavljeno-tako i bi. Zaista, u par minuta pre zakazanog termina, sa razgla­sa se začu dobro poznat uvod "5150" na­kon kog je usledila gromoglasna "Mob Rules!" HEAVEN AND HELL, kako je za ovu turneju (iz ko zna kojih razloga-zar je bitno?!) preimenovan jedan od sigurno najuticajnijih bendova svih vremena BLA­CK SABBATH, već je na samom početku nastupa stavio do znanja da "nema šale", a za divno čudo i kiša je prestala da dosa­đuje. Postava banda, bilo da se radi o po­jedincima ili o celini, je zaista spremna da pruži vrhunski muzički ugođaj. Poredeći ve­čerašnji nastup sa živim ostvarenjem ove postave "Live Evil" iz 1982. godine, brzo se dolazi do zaključka da je jedina razlika modernizovan (jači, masniji , žešći...) zvuk, kojim bend danas vrlo lako može da se nosi sa vodećim imenima Heavy Metal žanra. Pitanje je (na žalost) da li iko može da se nosi sa njima. Gledajući sa kakvom lakoćom, sigur­nošću i "skoro" mladalačkim entuzijazmom članovi sastava izvode numere iz zajednički ostvarenog repertoara: "Heaven and Hell"-1980, "Mob Rules" -1981, "Dehumanizer"-1992 i jedne nove numere sa friško objavljene kompilacije "Black Sabbath -The Dio Ye­ars", jedino što u tom trenutku možete da se zapitate je: Šta kad takve "veličine" odu?
Odgovor koji samom sebi mogu da dam me ni malo ne ohrabruje.
Iako mnogi verni BLACK SABBATH fanovi, baš i ne gotive period sa Ronnie James Diom kao pevačem, prosto je neverovatno da neko ko ima 65 godina a "visok" je svega metar i kusur, peva ovako dobro (dobro? - ma odlično!), što bi neki rekli "1 na 1" (ma "2 na 1"!). Geezer Butler drži lekciju šta znači imati dobrog bas­istu u bendu. Pored takvog basiste, gitarista slobodno može da bude "blagi prosek" od čega je Tony Iommi galaksijama daleko. Vinny Appice iako je imao (poredeći sa njegovim bubnjarskim sposobnostima) pomalo neinspirativnu solo tačku, svakako je odlično obavio svoj deo posla. Što se scenografije tiče, platna iza bine bine su se smenjivala, bilo da je korišćeno ono sa omo­tom albuma "Heaven And Hell" ili ono sa oslikanim zidom nalik onom na albumu "Mob Rules", na kojem su tokom izvođenja "Voodoo" projektovani fluo­rescentni rotirajući skeleti ili lelujajuće crne siluete tokom " Heaven And Hell".
Naravno tu je i neizbežna pirotehnika (cr­vena-nego kakva?!) kao i kapije iza kojih su postavljena pojačala. Bejahu tu i lan­cima okačena 3 video bima u obliku sre­dnjevekovnih prozora, spuštanih i podi­zanih po potrebi. Ma, samo je sam "Dža­vo" falio. Posle 90 minuta regularnog de­la nastupa, dođe vreme i za bis. Upravo u tom trenutku, omanja gospođ(ic)a iz prvog reda je odlučila da napusti svoju poziciju pa se ja, eto, nađoh na njenom mestu, tako da sam "Neon Knights" gle­dao iz prvog reda, osećajući kako ne mogu da skinem osmeh sa lica (žal za mlados'?). Na kraju naravno zahvaljivanje, klanjanje, mahanje i nasmejana lica kako onih na bini, tako i onih ispred nje. Iako već nekih 20tak godina ne pratim aktivno zbivanja na Metal sceni (mada sam imao prilike uživo da čujem mnoga vodeća imena pomenutog žanra), bilo mi je zaista veliko zadovoljstvo da vidim "heroje" iz detinjstva, tim pre što je ova svi­rka daleko od pukog izrabljivanja legendarnog imena, čak šta više, ovo je jedan od naj­boljih koncerata "klasičnog" Heavy Metala kom sam prisustvovao. Zbog kiše ne unesoh foto aparat (proizveden sredinom 80tih - ah, ta deca komunizma) tako da su fotografije ovog puta izostale. (e, ne lezi vraže, ja ih pronašao na netu, tako da i toga ima. Op.D.V.)
Text by Borko Ristić, Photo by Janez Pelko