VIVA LA POLA! - Dan II
Monumenti
Pula, 28.08.2007.
E ovog puta, zvanična se barka pojavila i prevezla nas gde treba. Ali već bejasmo debelo okasnili. Na ulasku, poskidaše nam akreditacije i narukvice i dadoše nove... bilo je izgleda nekih problema s tim stvarima, pa... Ovog dana main stage je trebao da izdrži 10 izvođača, a mali opet 14. Pošto su Vox Populi i The Dogz, koje smo se na­meračili da čujemo, već bili odsvirali svoje, otšetasmo do male scene da sačekamo Concrete Worms.
Mnogo hvaljena (s razlogom, o da!) basistica Dra­gana natrčala je na nas ispred zgrade gde beše iz­ložba fotki, pa je ispozdravljavši se s autoricom, sta­rom frendicom, stala da se uslikaju zajedno kod fo­tke gde se vidi kako to ona praši svoj bass guitar.
Nešto kasnije videsmo to i uživo, ja po prvi put, bilo je i vreme... publike je bilo malo, ali što je važno, slagali su veoma zadovoljne face... kako i ne bi kad su Crvi dali sve od sebe da stvore atmosferu... ene­rgični i brzi, uspeli su da odsviraju stvari s vidljivim uživanjem, ne dopustivši da ih proređenost publike demorališe, pritom, veče je tek počelo svoj spori spust...
Ponašanje na sceni, svaka čast. Negde pri kraju, vokal i gitarista Dr­agan spušta par diskova benda na ivicu stagea i nastavlja da svira.
U prvih par momenata ništa se ne dešava.
Jedan dečko prilazi i uzima disk, nakon čega, ostali pojuriše da ug­rabe svoj primerak... eto, nesta ih za tren. Iako mnogi misle da zaslu­žuju Main stage, Concrete Worms, očito mogu beskompromisno saž­vakati i ispljunuti svaku jebenu binu i prostor na kom se zateknu. Bravo!
Za to vreme, na Mainu počeli su britanci One Way System. Ovaj drugi dan je više bio punkerski orijentisan, tako da je sv­aki treći posjetitelj imao neku vrstu kreste ili već prikladno tre­tiranu frizuru.
A ovog dana - mnogo ranije su počeli da ležu po asfaltnom kr­evetu.
Posećenost nešto bolja nego prethodnog dana, ali još uvek je to sve mnogo slabije od očekivanja organizadora (a Zaječar tek, ha-ha... op. D.V.). Mislim da su O.W.S. bili solidni. Posle njih je trebalo da izađu G.B.H. za koje smo čuli da su se ne­gde izgubili, ponapijali i ko zna gde završili. Ah, kol'ko muke za organizatore... Back to mali stage - na Slovence The Drinkers.
Pravi narodni bend. Maki vokalista, s nekom pomalo turbone­grovskom kapom i mornarskim odelom, trudio se svim sila­ma da, kako kaže 'napravi ludu žurku' za vreme nastupa.
Delimično je to možda uspelo? Uh, više je to trud i show pro­gram nego neka dublja konkretnija emocija. Solidan bend za razmrdavanje, posebno prateći član, stariji gospodin u zmaj­skoj majici i slamnatom šeširu, koji je malo hvatao mikrofon, malo neki duvni instrument... valjda, ne sećam se. Gitarista zvani Koza je imao par dobrih momenata. Sve u svemu, to je ipak za neke mlađe klince čini mi se.
Iznenadili su obradom pesme iz filma 'Ko to tamo peva'.
Eh, brate mili... Que Revolucion aqui?
U međuvremenu, G.B.H. su se nacrtali na Mai­nu. No međutim, Colin je počeo da brblja neš­to o tome kako im niko ne nudi neke preko pot­rebne supstance, kako im se živo jebe za obe­zbeđenje i ostale čuvare reda i mira... itd. Zvuk je bio prilično zamučen, i sve to nije uopšte bi­lo nimalo zabavno. Vratih se ja na mali, tamo su pržili Slovenci R.F.P.S. (Red Five Point Star). E, to je već bilo zabavnije i življe uz ska začine... Plavi dredovani gitarista se svakako izdvojio svojom Slashovskom gitarom, svirajući je dob­rim delom na samoj ivici stagea... allright!
Probili su malo termin, i neka su.
Što se tiče te male scene, to beše zadnje što videh, jer gore su se na Mainu stvari već zakuvavale.
Izašli su Peter & Test Tube Babies.
Oni su valjda uvek kako treba.
Čist zvuk, jak riff, energija svud u krug... sasvim dobro, čak i za one koji nisu neki poklonici, gde ubrajam i sebe.
Svirali su prilično dugo, "On My Lucky Day", "Jinx", "Driven To Beers"... Zaletavanja do prvih redova publike... odlično za Peterove godine.



A onda dočekasmo i velepoznate "puls­ke monumente", domaćinske Kud Idijo­te, koji počeše jednom novom stvari u stilu Oče naš... pa dalje sve po starom. U nekom momentu Tusta (u majici Anti­fašista) je ispustio par stihova, ništa st­rašno, povratio se do refrena, nego šta.


Zbogom Maria i Pismu o ribaru... odsvirali su u slow motionu.
E, onda vrime za specijalnog gosta Peru Lov­šina, koji je izjurio s crnim cvikama i slamna­tim šeširom na binu.
Tu se atmosfera užarila na "Svršimo zajedno", pa sledeća i sledeća... fenomenalno su se njih dvojica usložili i nadopunjavali, zajeban­cija do kraja i iz početka...

E, kad smo mislili da je kraj, eto njih na bis da se još malo izvrte binom uhvaćeni ruku pod ruku, pa počeše skakutati i ok­retati se kao šestogodisnjaci (600-godišnjaci?. Op. D.V.)... mi već bejasmo promenili naše foto pozicije, pa ne stigosmo to ovekovečiti.
E, pa ljudi, moraćete vi to nama opet prirediti...
Tu smo opet okrenuli ka našim klupama na predah, pa onda dole na skidanje izložbe, dok je još bilo tragova energije u nama. Jedna fotka beše nestala. Pa, s obzirom na sve, dobro da je samo jedna... što sad.

Dopalo se ljudima, kako to Stanislav Milojković radi... mislim da će se drugi put morati obavezno pojaviti lično... hehe.


Ending line:
Ma. Uza sva sranja beše meni zabavno!


Text by Tamara Jakovović
Photo by Anamarija Vartabedijan