VIVA LA POLA! - Dan I
Monumenti
Pula, 27.08.2007.
Izložba fotografija "Rock Momenti", Beogradskih autora:
Anamarije Vartabedijan, Stanislava Milojkovića i Alexandra Zeca


Postavka izložbe je bila čista improvizacija, koja je protekla u redu, za taj dan.
No, sutradan, prvog dana festivala neke su fotke počele da otpadaju usled urduženih sila gravitacije i visoke temperature zraka, tako da čim smo stigli, krenula je brza intervencija spasavanja situacije.
Trajalo je - no uspijelo je.
Pored posetioca koji su svaki čas ulazili da zavire u izložbu, u baš lijepo ruiniranoj prostoriji pored malog stagea, izražavali su oduševljenje, slikali se pored fotki svojih ljubimaca, mu­ljali rukama po njima, mazili ih, vrištali, itd., prvi od izvođača koji je svratio je bio Richard Christ sa svojom ekipom, šta­više, zatekli su i autoricu (jedinu od njih troje koja se doge­gala u Pula City) na licu mjesta. Oduševljeni fotkama, a bu­dući da ima i njih na istima, iskoristili su to da se opet kliknu ovog puta zajedno. E, pa, kad ti protagonista fotografije pro­šeta izložbom sasvim zadovoljan onim što je video, onda to ima smisla i postavlja stvari 'na mjesto'.
Srećom, bilo je još takvih slučajeva drugog dana, kada su se tu promuvali Concrete Worms i Kud Idijoti, takođe slikajući se ispred "svojih izložaka", dok su pojedine fotke G.B.H.-a uručene gitaristi u backstageu, pošto su svi bili poprilično u ne-mobilnom sta­nju tela i duha, ali - to ih nije sprečilo da oduševljeno odreaguju na dobijene fotke (bra­vo, bravo). Sve u svemu, izložba se vrlo opravdala svojim "učešćem" na Festu, što zbog veoma zadovoljne publike, mnogih ostvarenih kontakata, i na kraju krajeva, podigla je manifestaciju na viši nivo, upotpunjujući smisao ove cijele priče.

DAY I
Osvanuo je još jedan (k)Rajski vrući pulski dan, nai­me ovog puta s ne tako pustim i tihim vesternskim uli­cama kao inače, jer festivalsko šarenoliko društvo je polako počelo da pristiže i gega se ka odredištu zbiva­nja, koje je sa dosadašnjeg tradicionalnog Uljanika premešteno u prilično veći i udaljeniji prostor napuš­tene kasarne Monumenti. Kako se ubrzo uspostavilo, dolazak do pomenutog prostora nije tekao glatko, no ova vrsta graje je spremna na sve pizdarije ovog svi­jeta, nekako to već ide prirodno. Od brodića koji je tre­bao da nas preveze, ni traga ni glasa. Pojavila se neka alternativna barka, i mi pouska­kasmo svi 'nutra. To što nas je iskrcala na pogrešnom keju, nije niko shvatio ni lično ni ozbiljno, samo da smo tu nadomak zbivanja. Otvaranje beše zakazano za 17h, a svi se­tovi tako ambiciozno precizirani da se uklope u zamišljene termine... hmm, hmm, 'ajde da vidimo. Main stage 9 bendova, mala scena 14.
Prvi na spisku, White Pulp - otkazao nastup, ok let's roll on... mi naravno to tad nismo primetili, jer smo uredno po redu kasnili kako i dolikuje, no uhvatili smo dobru završnicu mladog Richarda Christa kojeg su zdušno bodrile, što vrišteći što buljeći, mlade poklo­nice dotičnog gospodina i njegovih momaka iz benda, od kojih se izdvojio gitarista uvu­čen u red leather pants... dok se to dešavalo bio je još uveliko dan, publika se mogla skoro pa izbrojati na prste, no šta je tu je, to su festivali, uostalom, momci su iz Italije, a to im je odma tu preko puta.
A jel to uopšte ima veze?
Ne.
Postojao je i neki DJ stage, mračna prostorijica u ko­ju smo jednom zašli - Trip to Zion Sound Revolution Floor... a u zgradici pored štandovi sa majicama, be­dževima, itd.
Piće (10kn) i klopa (30kn) su se plaćali bonovima, ko­ji su sve više u opticaju po raznim festivalima, što meni uvek vrlo ide na živce jer to znači dodatna bes­potrebna kretenska cimanja.
Phantasmagoria slede­ća izlazi na scenu, i po­činje svoj repertoar, dan još traje, publika nadolazi u spo­rom ritmu, sve je još praznjikavo. Frontmen Tomi, koji por­ed toga što je vokal benda, 'zabavljao' se i samom organi­zacijom festivala, pa, uz sve ovo očito nije mogao naći do­voljno poleta da ostvari neki zapaženiji nastup, spore kret­nje su vidljivo odavale umor, pritom ozvučenje je bilo dosta jako - a zvuk - ni čist ni jak kako bi to trebao.
Verujem da oni to znaju i bolje. Odsvirali su i dve obrade, "Gimme gimme you man after midnight", i "White Weddi­ng", neznatno im menjajući aranžman. U svakom slučaju vizuelno izdanje benda je bilo za pohvalu, dressed in black, s cipzarima all over, i još Tomi u suknji s metalnim dodacima, i svojom užarenom kosom, svakako predisponi­raju za nešto više. Pa, vidimo se drugi put dečki, ali u 'mračno doba dana'...
Kad smo već kod doba dana, kako se bližio sumrak, tako se pomaljao obris zamalo punog Mjeseca nad Pulom, pravi ambijent za ovaj pretežno gotički dan Festa, ali i pra­vo vrijeme za pržeći bend koji je zapravo i ustvari 'otvorio' naša čula otkako smo stupili na tlo Monumenata, i prodr­mao sve prisutne koji su se nakupili u međuvremenu.
Dakle, popeše se na binu Overflow, hej. Bogami bilo je i over i under i flow..! Moćna sila iz Koprivnice očito zna če­mu služe žice, palice i ostale stvarčice. Gledam ih prvi put i nemam pojma šta se kako zove, no to će se već razrije­šiti kasnije, glavno da dječaci valjaju, rollaju, varniće, is­paljuju. Oštar zvuk, dobar ritam, prave kretnje, animacija publike... gas na dasci... da, da, to se zove regulacija brzina! Doduše nisu se vizuelno popakirali u neke zanimljive krpice, ali... valjda ne može sve.
U međuvremenu na malom stageu, bar koliko se dalo zapaziti, se nije ništa jako za­nimljivo dešavalo. Vreme za pauzu i to dužu, pošto se sledeći najavljeni Theatres des Vampires nikako nisu pojavljivali. I tako mi sedosmo tu za klupe i stolove, pravi piknik, i posvetismo se piću, uostalom imali smo fino društvo, fantastičnog basistu Phantasma­gorie, Darka, koji je dobrim delom učestvovao u organizaciji svega ovoga, elegantno zadržavao sve (ne)moguće stvari pod kontrolom i bio naš 'dečko za sve', kao i njegovog glavnog asistenta Dekija, inace takođe muzičara - freelancer-a, on his own.
Kako se činilo da će 'talijanski Vampiri svakog časa poustajati iz svojih lijesova, naša zvanična photo woman Anamarija je (­i to ne dovršivšsi svoj mili pelinkovac!) odjurila čim brže da zauz­me svoje dobre pozicije (posao je posao jbg. Op. D.V.), no - to baš i nije bila genijalna idea jer su ovi odlučili da još malo produže svoju dr­emku. Mogu reći da sam ja mudro ostala u klu­pama (ne školskim, nedaj bože) brbljajući s dr­agim dečkima, a k tome za vampirima i ne lu­dujem. I dobro, počeše oni uglavnom. Pojaviše se, a to videh tek posle na fotkama - u nekim, meni odvratnim i apsolutno bezličnim maskama. Frontmenka Sonya Scarlet, kol'ko je do mene doprlo, ima malčice tanak glas, no to se izgleda dopalo svim - dobro serem, pustimo taj glas, dakle ima zapadljiv stas, što se dopalo svim prisutnima koji su počeli da se naguravaju u prve redove - ovamo iz naših klupa imali smo nešto jasniji pogled na video beam, tek da znamo šta se zbiva.
K tome obukla se, pa, kako i prilici valjda, u crnu čipku, i nadalje sve crno - rukavice do lakta, mini sunju, čizme, lance i mrežaste čarape s povecim rupama. Ostali je ispratiše, u tom smislu. Li­čno me nisu impresionirali, mada vidim da su odlično primlje­ni, kako od muške tako i žnske publike. Ajde, neka. Držali su se uglavnom zadnjeg albuma, ređajuci "Pleasure And Pain", "Ne­ver Again", "My Lullaby"... Kako se već bližio kraj, ostavih ja deč­ke, i klupe, pa valjda je red da se suočim s tim Vampirima at cl­ose range. Ja tamo a Anamarija ovamo - foto pos'o gotov, jel', pa dobro. Kroz masu levo, desno, i eto me tu... odma mi je od­udario klavijaturista koji nema standardan - da ne kažem mo­deran instrument, već koristi onaj što se kači ko gitara u pop bendovima, jaoj užasa. I to beli. Ili sivi jebemu? Čist. Prefinjen. Made in Italy. Mora da ga je pokupio iz nekog muzeja, staromodan neki vampirčić. Ili to tamo još uvijek proiz­vode... Valjda je to neka zajebancija, Italijani su skloni tim čudnim mešavinama... a mo­žda to nije njegov? Ma 'ajde koga briga. Bolje bi se orgulje tu uklopile po mom. Uglav­nom beše to prava predstava ko iz pozorišta - za kraj, Sonya čučnu i uze neki pehar ili ti času (i to je može bit iz muzeja ali valja, da da), umoči prste i poče da razmazuje po sebi crvenu tečnost, pa malo i po gitaristi, basisti... itd...
Uslediše zahvaljivanja publici, pozdravljanja, i odoše Vampirosi.
E dobro. Okupismo se mi opet kod na6eg stola, da finiširamo pivo i razmenimo utiske.
Trebalo je dočekati the The 69 eyes u prikladnom stanju.
Izlaze sixtynineri, konačno se stvorila neka pri­stojna gužva, i otpočinju momci, iz daleke Fin­ske. Vizuelno, u elementu - za svaku pohvalu. Kožni prsluci, nitne, marame, čirokane... allrig­ht. Zvuk jak, oštar, čist, ma... još se dogurah do trećeg reda. Nema prenemaganja, nema stajanja, vidi se tko je došao svirat a tko... nije. U odnosu na studijsko izdanje, mnogo bolji uživo. S obzirom da su skoro izdali novi alb­um, nisu ga preterano forsirali (svega pet sa istog, op, to nije forsiranje jel'da? Op. D.V.), a i prvi put mislim da pohode ove krajeve, tako da je u redu izabrana set lista, ""Never Say Die, "Rocker", "Devils", "Feel Berlin", "Sister Charity", "Perfect Skin", "The Lost Boys"... Bilo je dosta čavrljanja i uspešnih pokušaja animiranja publike, iako je ona već divljala, žene većinom, jel', preciznije klinke. A dao im je Jyrki boy (the pevač) i povoda - trčanje, skakanje, penjanje na bubanj, vitlanje mik­rofonom, zadizanje majice... ma mnogo bolja 'predstava' od već davno prošlih Vampi­rosa... u jednom trenutku Jyrki baca u publiku svoj mokar peškir, na šta je par njih na­čisto podivljalo, i tip(?!) i riba stadoše se navlačiti za peškir tokom cele iduće pesme! Valjda su ga na kraju pretrgli na pola. Na Pula. Na Viva. Ograda je pretila da se u više momenata potpuno prikloni zemlji u zagrljaj i da tamo i ostane, redari su imali posla preko glave. A svašta im je i letelo preko glave, hehe. Trzalice su nekako izmakle mojoj ruci, uh. Nije lako i kliktati aparatom i provirivati kroz visoke klince i hvatati to što leti s mojom ne-visinom, pa makar to bio i treći red. Ma dobro. Bilo je baš zabavno. Čak mi je posle pošlo za rukom, zahvaljujući oštrom mi oku, da pokupim sa zemlje dve neprime­ćene trzalice, međutim, sranje se pokazalo kad smo ustanovili da su to porijeklom tr­zalice onih Vampirosa - totalno su slične. E, tu se prolomilo par psovki. Ako je nekom stalo do istih može se javiti da se ISTRAmpiramo. Dva vampira za dva... nešto. S njima ništa ne kanim okidati. A lijepe su. Mislim, crne. S čipkom...
Eto kad ih opet spominjem, da kažem da se dražesna Sonya posle svirke proštala kroz publiku na opće zadovoljstvo fanova, koji su se smenjivali u foto sessionima sa mlad­om Vampiricom, i dugo joj nisu dali mira. Belissimo. I svi sretni.
Sledeći behu Disciplin A Kitschme. (dovoljno o njima op. D.V.) Prašina se počela sle­gati, baš kao i pojedini omladinci iz publike, koji preteraše u piću i ostalim supstanca­ma - spustiše se ravno na asfalt, ko u rođeni krevet. Prirodno, zar ne?
Malu binu smo nekako skroz zanemarili, i dovršivši piše, krenuli kući, s našim dragim 'dečkom za sve'. Pravac u dubok san, uz zvuke swinga. Ionako je Sunce bilo nadomak da isplovi nad horizont... nismo ga čekali, već odjavismo se.
Text by Tamara Jakovović,
Photo by Anamarija Vartabedijan