ATOMIC SUNSET
Mojo Club
Senta, 28.07.2007.
Eto, šta se sve dešava kada ne idem na koncerte... naime ses­tra je otišla u Pulu na "Viva La Pola" festival, te sam ja morao da ostanem kućama i da vodim brigu o našem životinjskom svetu. Dobro, de, ne žalim se... ali onda moram da maltretiram druge ljude da se bave poslovima koji su im strani... ali na svu sreću i oni imaju talenta za tko nešto. Evo, upravo je Danijel rekao da mu iskasapim text i da turim sve ono što meni odgovara, ali ne... nisam se latio dugmeta delete, već, evo ga integralna verzija...

Fuuu... Stavio si me na muke...
Nikada se nisam bavio novinarskim poslovima, a jako sam nezahvalan kritičar umetno­sti, a pogotovo muzike, jer sam se u životu naslušao svega i svačega... a ti mi dao zada­tak da ti napišem kritiku koncerta. Ja ću ti dati moje kratko viđenje svega što se tamo izdešavalo, a ti onda, kao muzički kritičar, probaj da skontaš nešto od toga.
Čuo sam se sa Alekom par dana pre nego što su krenuli na turneju po Mađarskoj i ob­ećao sam da ću otići na svirku u Sentu. Stvarno nikada nisam slušao ovaj bend i popri­lično si me zainteresovao pričom o njemu. Kada sam ti rekao da želim da idem da na­pravim par fotki, nekoliko sati pre svirke, nikoga živog na ovom svetu nisam uspeo da nateram da ide sa mnom, pa sam odlučio da krenem, makar sam.
Uostalom, nikada se još nisam loše prov­eo u Mojo-u, pa reko', neću valjda ni sada. Ipak, igrom slučaja sam uspeo da ubedim jednog druga da u poslednjem trenutku krene sa mnom na ovo putešestvije od pedesetak kilometara i napusti turbo dos­adnu Suboticu.
Taman kad smo odlučili da krenemo, Ani­ta se predomislila i rešila da ne ode u sv­adbu, nego pođe sa nama.
Nakon malo jačih pola sata, stigli smo pr­ed Mojo. Naravno, tamo nije bilo žive du­še, jer mi je Alek rekao da dođem malo ranije. Nakon jedno pola sata, čudni likovi (svi su ličili na reinkarnacije Elvisa) počeše da ulaze u klub. Za to vreme smo mi degustirali neku već zamešanu flaširanu varijantu Desperadosa.
E, jbg... sada mi je još više žao.
Nakon što sam malo popričao sa "svircima" pred Mojo-om u kombiju, svirka je počela.
U suštini, ja nisam puno čuo od svirke, jer kada fotkam nešto, onda mi mozak isključi sve ostale stvari koje ga okružuju i misli samo na trenutne probleme, koji su u ovom slučaju bili veoma loše svetlo i par miliona stepeni celzijusa u lokalu.
Masa, iako je bila mala i odabrana, za razliku od poslednje svi­rke koju sam posetio tamo, kada nisam mogao ni u lokal da uđem, je blago podivljala i odjednom sam se našao u sred '50-'60-tih godina, negde na severno američkom kontinentu.
Prvo sam bio blago začuđen, ali čim su mi prvi zvuci rokabilija doprli do mozga bio sam totalno oduševljen. Neću da zapostavljam ostale čanove ben­da, ali Đorđe urniše onaj kontrabas. Slušao sam gomilu ciganskih svirača na kontraba­su, slušao sam i dosta poznatih džezera, tipa Stanley Clarke-a, na kontrabasu, ali ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Osim samo dobre svirke, čovek diže atmosferu i samim egzibicionizmom i sviranjem dok kontrabas lebdi u vazduhu okrenut vertikalno na gore, dok sedi na njemu i pije pivo... Mmm... pivo... u Simpsonsi su super... mmm... pivo...
Bilo je tu i penjanja na bilijar sto, skakanja sa njega i sl.
Nakon oko sat vremena svirke, na žalost većeg dela publike (onaj deo koji je ličio na Elvisa), bend odluči da napravi kraću pauzu i popiju po koje piće. A, na moju veliku ža­lost, ja nisam mogao da ostanem do drugog poluvremena, jer je drug koji je išao sa mnom, morao da svrati na Palić, zbog nekog, kao, posla, pa smo otišli, ali verujem da je publika imala šta da čuje, ali i vidi i nakon pauze.
Ma bre, BILO JE DO JAJA!
I žao mi je što nema malo više ljudi koji slušaju ovakvu muziku...
Text i photo by Daniel Tešanović