ROLLING STONES, THE ANSWER, ELEKTRIČNI ORGAZAM
Ušće
Beograd, 14.07.2007.
Kao što već napisah negde, ja sam svoju svetsku gra­đansku dužnost, odradio leta, sada već daleke 1990. godine u Beču (a i nekoliko puta kasnije).
Koncert Stonesa u BGD-u je bio za neke druge nara­šataje, ionako sam tog dana išao na drugu svirku ne bi li zaradili finansijske novce, što je u ovo doba suro­ve tranzicije itekako bitno. No, da ne dužim, moja dra­ga drugarica, manijak za prve redove je bila na Rolling Stonesima i ovo što sledi je njen očaravajući utisak o pravom R'n'R spe'taklu, koji SVAKO mora da vidi makar jednom...


Došli smo na Ušće oko 15:30, bio je jako lep i previše topao dan... i ispred nas du­gočasovno čekanje... ali sve to smo znali i bili opremljeni. Naravno, zauzeli smo prve borbene redove, odmah uz ogradu do ko­lega Poljaka. Interesantno je to da su oko nas sve bili stranci, Poljaci, Norvežani, En­glezi, Slovenci... jedan jako prijatni Danac sa kojim smo razmenjivali utiske čitavo ve­če, i drugi... tako da se nismo osećali kao da smo na koncertu u našoj zemlji. U jed­nom trenutku sam se izdigla na ogradu i upitala: "Da li neko ovde govori Srpski?". Lepo je videti da sada stranci dolaze kod nas kako bi čuli velike bendove, tako da ne moramo do Bugarske i Mađarske... (a odskora i Rumunije, op.D.V.) mada je ono nekako bio veći izazov i veća avantura. Ali najlepše je ipak kad si u svom gradu... Mislim da ovaj prostor na Ušću može dobro da se iskoristi za predstojeća dešavanja u letnjem periodu. Interesantno, valjda zbog tih silnih strana­ca napred, ja sam se setila mog odlaska na Bon Jovi u Belgiju 2003, i mogu reci da je ovom spektaklu Stonesa u mojoj istoriji odlaženja na kocerte, BJ koncert u Ostende-u bio najpribližniji. I po broju prisutnih, i po profesionalizmu, i po ozvučenju, i po impozant­nosti bine (s tim što su tamo Đoka&co imali interaktivni video bim koji se po potrebi de­lio na manje) i s tim sto je ipak BJ na zahtev publike izveo pesmu mimo set liste, a ovde uprkos skandiranju "Angie" na kraju koncerta Stonesi se nisu vratili na još jedan bis...




U 18.50h Gile i Električni Orgazam izlaze na binu. Počele su predgrupe. Tada još i nije bilo mnogo prisutnih, naš deo je bio i više nego prazan, a čuvena VIP tribina (sa po me­ni lokacijom i takvom pozicijom da ne vredi ni 100 dinara) je bila u potpunosti prazna.
Sa Giletom smo podelili tačno 30 minuta. Prisetili se čuvenog hita "Igra Rock and Roll cela Jugoslavija" uz koju smo kao klinci dočekivali naše košarkaše i odbojkaše. Drago mi je zbog Gileta, kome Stonesi puno znače, da upravo on bude jedina domaća pred­grupa. Moguće da je ipak nedostajala još jedna predgrupa (MIč Valijant? op. D.V.) jer je bila previše duga pauza između The Answer i Stonesa.
Ali ovaj mladi bend iz Belfasta je bio izuzetno otkrovenje. Ružnjikavi pevač je mešavina David Coverdale-a, Planta i John Lennona, sa fa­ntastičnim glasom, koji je na kraju sišao sa bine na donji deo, pa sišao u publiku i na kraju nam se uneo u lice... eh da smo samo zn­ali tekstove pesama... Nije se on trudio da oponaša nijednog od ove trojice (mada je skidao Coverdale-ove pokrete), jednostavno je imao po nešto od svakog od njih (plati li on njima to, prim D.V.)... eto po ceni jednog dobismo tri pevača. Ovi "klinci" su pokazali da "Spirit of Rock and Roll is not dead yet!" Još jedna jako prijatna scena je us­ledila tokom njihovog nastupa. To je bio trenutak kada je jedan od nabildovanih likova u crnim majčicama iz menadžmenta Stonesa svom kolegi dao nešto u ruku i kome je namignuo.
Taj drugi je prišao k meni i u ruku mi dao trzalicu Stonesa... Pamtiću dugo ovaj trenu­tak... Od srca mu se zahvaljujem...
Koliko god da je prvi red izuzetna lokacija na koncertima, moram priznati da na Stonesima i nije toliko zahvalna pozicija. Nije da se žalim, nimalo ali jednostavno k'o što Mik kaže "You can't alwa­ys get what you want", ja bih preformulisala u "You can't always get ALL what you want". S obzirom da je bina dosta izdignuta, iz našeg ugla nismo mogli imati kompletan pregled. Ovo mesto u prvom redu je savršeno kada se ima obična bina bez mosta, jer za ovakve happeninge teatralnog karaktera treba stajati nešto dalje kako bi se imao kompletan doživljaj, ali tada je dobro biti visok barem 1,90 (jbg... meni je uvek lako) kako bi se ipak videlo nešto više od video bima i ruku prisutnih.
U svemu ima i dobrog i lošeg. Ova­ko mi nismo bili klasični posmatrači, već pravi pravcati deo ove predstave. Odavde se mogla videti svaka bora na njih­ovim licima, svaki detalj, od Jaggerovih zategnutih trbuš­njaka, do Kithovih đinđuva a la Pitati sa Kariba…kao i svi oni dobri i loši detalji koji se mogu videti samo kad si ova­ko blizu. Neverovatno koliko je samo Jagger bio blizu nas kada se onako nadmeno lavovski spuštao niz stepenice… samo metar udaljenosti… noge mi zaklecaše... nestvarno blizu... tada je bacio pogled na nas u prvim redovima…
Mada može se reći da je Richards više komunicarao sa nama napred, omađijajući nas svojim pogledom ispod oka, dok je Jagger skakutao tamo vamo kao mladić, tako da smo ga često gubili iz vidokruga pitajući se: "Gde je sad nestao?", kad eto ga posle par sekundi opet se pojavi tu ispred nas uvijajući se kao zmija… Izgleda da je ta teretana što je ima u back-stage-u itekako pomogla. Mick je više bio okrenut ka komunikaciji sa masom, a kako i ne bi kad je ispred njega bilo samo preko 60.000 ljudi... kakav li je taj osećaj... lepo bi bilo doživeti ga... Priznajem Votsa smo pošteno mogli da vidimo samo na video bimu, s leđa kada je bina počela da se kreće i na kraju kada je ustao da se pozdravi i malo prošeta tu is­pred nas. Roni me je oduševio kada se presvukao u žutu majicu "Iron Lion Zion" koja mu je, moram priznati, lepo stajala, mada ni njega nisam, barem u prvom delu konce­rta, mogla dosta da vidim jer je stajao sa leve strane, dok je desna naravno bila rezervi­sana za "Pirata" zbog koga sam sa namerom nabavila ove karte desno.
Vidi se da je Jagger pošteno proparlao srpski, bolje se razumeo njegov srpski nego Keith-ov engleski. Doduše jeste čitao sa papira koji su bili izlepljeni po bini, ali ne može da ne izma­mi osmeh na našim licima kada je onoj izra­zito rasnoj crnkinji rekao: "Jaka ti suknja, al' ružne ti sandale." (E... a šta bi joj ja tek rekao. op. D.V.). Inače crnkinja Liza Fišer je čitavo ve­če pokušavala da namesti svoj dekolte.
Iako je i više od dva puta teža i veća (rasno! op.D.V.) od Micka, to njemu nije nimalo sme­talo da je strasno obgrli pri izvođenju dueta "I'll go crazy" u čast James Brown-a. Iako sam rekla da ću da počnem da pričam od poče­tka, to je stvarno teško, zato je sve ovako nabacano... Sve je počelo kao i na svakom ko­ncertu na ovoj turneji sa "Start Me Up"... ali Start me Up Srbijo! Fotografima je bilo do­zvoljeno slikanje tokom dve pesme, doduše prve i treće, koja je bila jedina sa posled­njeg albuma "Bigger Bang", pesma "Rough Justice", koja je po meni bila bolji izbor od "Streets Of Love" koju sviraju umesto ove u nekim zemljama. Meni su tih prvih par pesa­ma proletele brzinom svetlosti... Kada su uveli fotografe, Jagger i drugari su počeli da se nameštaju za fotografisanje ko manekenke... Mi ostali iz publike mogli smo da fotka­mo tokom čitavog koncerta kad god da smo hteli. Na trenutak kada se obezbeđenje sr­edinom koncerta primaklo uz samu ogradu kod nas pomislila sam da možda hoće da nam oduzmu fotoaparate, međutim postojao je jedan drugi potpuno opravdan razlog za to. Odjednom se naglo upalila vatra tu na par metara od nas, osetili smo stravičnu top­lotu na licu... osetili smo se ko pilići u mikrotalasnoj... ufff bilo je blizu...
Jegger je tokom čitavog koncerta menjao košuljice i majčice... ali ugla­vnom je dominirala crvena boja... ali je zato onaj crveni a la Lucifer Đavol­ski mantil bio pun pogodak. Jeza me uhvatila tokom izvođenja "Sympathy For The Devil", naročito kad se pop­eo gore kod video bima i okrenuo le­đima ka nama... a plamičci vatre u pozadini....
Neverovatno je koliko ti ljudi imaju snage. Iz dana u dan novi koncert, iz godine u godinu turneje, pa tako decenijama, a oni se neznatno menjaju i divljaju po ovoj crvenoj bini, koja je jedna od ukupno tri koje šetaju iz zemlje u zemlju po ovoj tur­neji. Videlo se da je Jagger izuzetno zadihan posle prve pesme kada je stavljajući ruku na grudi duboko udahnuo pre nego što se obratio masi na Srpskom. Priznaću da mi je knedla kroz grlo prošla kada je Richards pošto je čučnuo i pravio poze sa gitarom, kre­nuo da ustane kao da ima 20 godina i onda shvativši da je to ipak nemoguće oslonio se na ruku. Tada mi je kroz glavu proletelo: "Valjda niko nije video".
Eh, kao da je čovek ceo život mlad i besmrtan... mada oni su se tom pojmu približili više od bilo koga. Muzika je ta koja neće umreti...
Ipak oni za svoje godine, odrađuju po­sao i više nego savršeno i sa takvom dozom profesionalizma koja je na za­vidnom nivou.
I više nego očigledno je da su Stonesi želeli da zadovolje celokupnu publiku, i nikoga nisu zaboravljali... Jagger je po­zdravljao i prednji dom i trčao po mos­tu ka sredini, i malo pevao onim "vrsn­im poznavaocima muzike" u VIP-u...
Posle dve pesme koje je Keith Richar­ds predivno izveo, "You Got The Silver" i "I wanna Hold You" jedan deo bine je počeo da se kreće ka masi iza mene... Sa bine koja je prošla na metar iznad nas, izvirila je glava Keith-a... Svi mi koji smo bili napred, složićemo se da su se i malo previše zadržali tamo iza naših leđa... tri i početak četvrte pesme... i to sve sami hitovi... "Satisfaction"It;s only Rock and Roll" i "Honky Tonk Wo­man"... mi smo čekali da se vrate, gledali i mahali kolegama bajkerima iz inostranstva preko puta nas u reonu levo... Tada je došlo po prvi put u toku cele večeri do malo ko­mešanja u publici. Sva sreća pa smo mogli u "Paint It Black" i "Jumping Jack Flash" da uživamo kad su se vratili. Znali smo da se kraj već bliži... ostao je samo još "Brown Su­gar" na bis... i nada da će možda izaći još jednom na binu...
Kao jedini kiks Rolling Stones organizacije, pored ugašenog video bima u toku izvođe­nja na pomoćnoj bini, navela bih nedostatak štanda Merchandise-a u našem delu na vreme. Postavili su ga tek pošto su predgrupe već bile u toku, ali tad je bilo kasno za iz­vlačenje iz mase… Tako da sam ostala uskraćena za majice i onog visećeg jezika oko vrata za 800 dinara. Barem sam uštedela novac... Posle koncerta su nas ovi naši ko stoku oterali od štanda jer su valjda dobili naređenje da prestanu sa prodajom, da bi očistili koncertni prostor od ljudi…
Mada ako se setim onog silnog menjanja evra u leve na Black Sabbathima i uopšte ne postojanja štanda sa majcama, ovo i nije toliko strašno. Uostalom, šta se žalim, ona trzalica, fotografije i utisci mi vrede mnogo više od merchandisea.
Kao detalj posle koncerta izdvojila bih masu ljudi sa presrećnim izrazima lica koja ko­rača ka Brankovom mostu prepričavajući utiske i koju presecaju džipovi onih iz VIP lože iz kojih trešte narodnjaci... Pitam se samo, da meni neko ponudi VIP ulaznicu za koncert Stoje, Seke, Mace, Cice ili kako god, da li bih je uzela samo zato što mi je neko rekao da na to treba da se ode jer je spektakl… Pevač predgrupe The Answer je rekao da će ovaj koncert, koji stvarno nije samo koncert već spektakl, promeniti život ljudima posle... Zaš­to imam utisak do to nije nimalo dotaklo one na plavim sedištima...
Celokupan zaključak, šta reći, It's NOT only rock and roll!!!
Mada, možda bih volela da je bilo više neposredno, a manje isprogramirano do sitnih detalja, ali da li je to uopšte moguće posle toliko decenija nastupanja i toliko puta ods­viranog istog rifa u "Satisfaction"…
To je cena profesionalizma… kako god: Svaka čast "Momci"!
Mislim da me utisci i osećanja tek sad stižu…
Tekst i photo by Iva Nikoliš Kostović