EXIT '07: ROBERT PLANT & STRANGE SENSATION, MESSUGAH
Petrovaradinska tvrđava
Novi Sad, 12.07.2007.
Poč'o "Izlaz". Opšta frka, euforija. Oko čega, zapitah se ja, kada nema nijednog poštenog ROCK benda na istom festivalu. Šta, nije valjda frka oko onih što se vataju za jajca, nose kajle i đipaju po bini, pričajući o svojim poginulim 'taćima. Sziget je majka. Pa još ova frka oko tokena (Dokkena?). Doduše to su uradili i Rumu­ni na B'estivalu, ali tamo je sve bilo jedna cena (tri leia=jedan eu, i za heineken, kiselu, kolu), a ovi jok, drnadaju sve različite cene, ma idi... lepše je piti u backstage-u.
Gužvanjac k'o i obično. Malo mi je muka od toga, ali onda, ko me ter'o da dolazim na "Izlaz", ali opet, smorno je gledati rulju koja ne zna gde ide i zašto su baš tu uopšte.
Ja sam bar znao gde sam pošao i dok sam došao tamo gde sam pošao Robert Plant je već svirao.
I to kako je on pevao, a njegov bend svirao, to već treba da se doživi. Gledao sam ga je­dnom '98 sa Pejdžerom, i to je bio opasan koncert. Ovo sada je druga priča. Gospodin Plant je više okrenut world-zvuku, protkanom prevashodno "istočnjačko-afričkim" elemen­tima. Tako je bila i ukrašena bina, na kojoj su vidljivo delo zauzimala dve lampe(?), uk­rašene, mislim arapskim arabeskama.
No, i pored toga taj famozni "world-zvuk", u izvedbi NJEGOVOG VELIČANSTVA i njegov­og šestočlanog benda, ima preko potrebnu hard-rock težinu. Plant je sve vreme, zauzi­mao poze, koje su ga proslavile, a koje do danas niko nije naučio. Čovek jednostavno ima prirodan stav, koji ga čini posebnim, baš kao što je to slučaj i sa njegovim fenome­nalnim glasom. Repertoar je bio sastavljen uglavnom od pesama sa "Mighty-Rearan­ger" i nekoliko Zeppelin standarda. "Freedom Fries" je posvetio Bušu i čoveku koji će se uskoro kandidovati za RARU (papa na latinici), onom Bleru. Ima mozga, matori. Prosvi­ravanje u toj pesmi je bilo apsolutno fenomenalno. Odmah, nakon nje usledio je jedan od baladerskih (?) bisera "Since I've Been Loving You".
Kakva je tu tutnjava u "onom" delu, a Robert briljira sve vreme.
Gledajući ga i gledajući okolo ljude shvatio sam da svi na licima imamo osmeh i strahopoštovanje, jer je na bini ispred nas, jedan od vokala koji su definisali rock'nroll.
Gospodin sa lavljom grivom (koji li šampon koristi upitah se ja), je opičio i fenomenalnu verziju meni možda najdr­aže Zeppelin pesme "Gallows Pole". Tu su gitaristi odra­dili fenomenalan posao, a totalna bruka (u poz. Smislu) je bio deo sa ubrzavanjem. Bis je bio neizbežan, pogoto­vo što se videlo da Robert Plant ništa ne folira, već da mu je zaista drago što je baš na toj bini. Blues uvod u "Hoo­chie Coochie Man", prerasato je u jedan od najgrandioz­nijih rock rifova u 'Whole Lotta Love".
Masa je podivljala, a i ja sa njima. Onaj psiho deo se opet pretvorio u "Yalla", da bi se u krešendu nastupa sve završilo sa već pomenutim klasikom. Erupcija, ali posle dobrih sat i dvadeset (možda i više) i predstavljanja benda, dobrodržeći GOSPODIN i Strange Sensation su otišli sa bine. Neka, posle ovakve svirke, zaslužili su odmor, pogotovo što Planta, verovatno bole noge od tabanjanja Kalemegdanom prethodnoga dana. I, ma ko mislio da je Robert odavno uvenula Biljka, tu tvrdnju posle ovog koncerta mora da odba­ci. Robert, ne da nije Biljka, već je još uvek limunovo drvo tvrdog i jakog korena sa mno­go soka koji čeka da se iscedi.
S osmehom na licu i saznanjem da The Podrigi (podridžni) nastupaju posle, rešismo se da se ne zadržavamo na mestu ispred main stage-a i zaputi­smo se put NIS Fusion Stage-a, ne bi li se videvši sa uvek dragim prijateljima iz Pule, znanim kao sta­re pizde, da ne napišem KUD Idijoti. Časkanje i po koje pivo je usledilo. Ipak, bilo je vreme da se mrda. Normalno ne na Podridži (koji su mi uzgred budi re­čeno najsimpatičniji od cele te bulumente električa­ra, elektroničara li šta već, ali i dalje nisu moj vrč cr­nog piva), već na Explosive stage, gde su nastupali Šveđani Messugah.
Eh, ta Mesuggah.
Prisetio sam se njihovog albuma "Chaosphere". Beše to davno i to be­še dobra ploča. Posle tog albuma sam ih izgubio iz vida, sluha... ali sam ih dočekao na festivalu Izlaz.
Nešto su odužili sa tonskom prob­om, gde je te'ničar (njihov, dakako), štimov'o osmožičane gitare (dosta dugo) i bas (vrlo kratko). A zvuk na tom stejdžu je i dalje vrlo skrnav. I kr­enuše oni da sviraju, drnnn... drnnn... drn... drn... dr... dr... drrrrr... drrrrr... drn... drn... dr... d... dr... drrrrn.. to je ta onomatopeja.
Gitare i bas na istoj frekvenciji. Pevač želi da bude Anselmo, ali ne peva za razliku od pomenutog već urla. Komplikovana svirka, česte promene ritma, headbanging u polu­sagnutom stavu. Pa drn... drn... drrrrrn... dr... d... drrrn... dr...
Ajde, to valjda tako treba, oko tri soma ljudi ih je pozdravilo. Ja nijednu pesmu ne pre­poznah, a i nešto me ne pogađa što mi to nije uspelo. Jedno tridesetak minuta meš­ugisanja nam je bilo dovoljno.
A i KUD Idijoti su uskoro (što se isposta­vilo da i nije baš uskoro) trebali da započ­nu svoj koncert.
Na već pomenutom NIS-ovom stejdžu (eh, sponzori, sponzori), EKV Revisited je odu­žio svoj nastup, te su KUD Idijoti počeli tek u pola tri. Ostade moja sestra da ih gleda. Reče da su bili odlični. Ne sumnjam, retko se starim pizdama dešava da pogreše. Dok su oni prašili ja sam već odavno izaš'o na E-75 i pičio (pičim, pičim pičiću), ka BGd-u. Od "Izlaza" za taj dan mi je bilo dosta. Roberte, šta mi učini... i što mi ne potpisa knjigu o Zepellinima i tvoj CD sa Pejdžerom, već samo solo album, A?
Photo by Anamarija Vartabedijan