TYPE O NEGATIVE, BJESOVI
SKC
Beograd, 03.07.2007.
Svega jedan dan posle povratka iz Bukurešta sa B'estivala i od­gledana dva koncerta (A. Cooper i M. Manson), već je bilo vre­me da se nastavi sa praćenjem koncerata na domaćem tlu.
Posle pomenutih koncerata, Type O Negative je obećavao zais­ta dobro veče, pogotovo što izuzetno cenim i poštujem njihova dva albuma ("Bloody Kisses" i "October Rust").
Kao što je i očekiva­no u Srbiji, vreme se uspešno poigrava sa organizatorima, ta­ko da je i ovaj koncert iz bašče prebačen u veliku salu SKC-a, koja za divno čudo nije bila popunjena, a verovali ili ne KLIMA je ra­dila.
To zaista nisam očekivao, prvenstveno zbog toga što su TON jedan od najkultnijih bend­ova u ovoj zemlji, državi, državici, ataru...
Sve je počelo le­po (ako to može da se kaže za scensku pojavu Bjesova). Bend iz Gornjeg Mi­lanovca je u svojih sedam pesama koje je odsvirao priredio takvu količinu energentskog naboja, da to jednostavno nije normalno. Uz, ja mislim, dve nove pesme, Bjesovi su odpra­šili i svoje teške "himne". Smatram da je Marinko, pevač koji na najiskreniji i najdosledniji način izbacuje svoje demone iz sebe. Neverovatan frontmen, baš kao što su Bjesovi (u bilo kojoj postavi) neverovatan bend. Red bi bio da taj novi album konačno izađe, pa da se publika a i ja sa njima konačno ra­duje (što je opet kontradiktorno, s obzirom na njihovu muzi­ku, ali tako je). Bjesovi behu ubedljivi i močni do bola.
Uz pivsku pauzu (jeste, bilo je i crnog piva, ura za isto) i ćaska­nje, nestrpljivo sam očekivao izlazak TON-a na binu. Sa razgla­sa je išla prilično čudna muzika, prilično sving i vodviljskog ka­raktera. Smestio sam se sa leve strane bine, uz roudije, direk­tno sa desne strane Petra Čelika. Očekivao sam čudo. To sam i dobio sa prvom pesmom "Magical Mystery Tour". Jeste, to je obrada od The Beatles, pa šta, zna se da je Petar Čelik veliki fan "liverpulskih buba". Jedina nezgodna stvar u toj obradi, kao i na celom koncertu je ta što je više pevao Kenny Hickey (gita­ra), nego Steele. Pomenuti, skoro dvometraš je tokom celog koncerta delovao vrlo nesigurno, vazduh mu je nestajao, pevao je vrlo malo i to ne njegovom tipičnom lagom, ukratko bio je pola od onoga što sam ja očekivao. The Beatles su čini mi se zbunili publiku, ali stvari su se ubrzale (po Brunklinsko-punkerskim merilima) u sledećoj "We Hate Everyone". Beše to dobra vožnja, ali meni je tu falilo snage. Očigledno raspoloženi Johnny Kelly (bubanj) nije uspeo da natera Čelika da radi. Možda su ovome falili proteini? U tako ču­dnoj varijanti usledila je jedna sa poslednjeg albuma "Dead Again" i ta je bila "Prophets of Doom". Izazvala je prilično mlaku reakciju.
Bez obzira koliko je ovih 600-700 ljudi bilo gladno TON-a, ne­što je očigledno falilo, tu mislim i na komunikaciju sa publi­kom. "Anesthesia", pa opet nova "These Three Things", ma­kar meni nisu popravile raspoloženje.
Sve mi je bilo bledunjavo, baš kao i odrpana majica koju je Pera obuk'o za svirku. Čak ni meni draga "Kill All The White People" mi nije popravila utisak, pa ni vrlo dobro pevanje kla­vijaturiste Josh Silvera. TON su makar po mojim merilima zvučali isuviše mlako i bez jajca.
Jedna jedina sa "October Rust", a to je "Love You To Death" je zatvorila koncert. Phuuu...
Jbg... bis je neminovan. Tu je Pera raspustio ruse kose i krenuo u obračun sa "Christian Wom­an". Reakcija publike je tu bila na nivou, pomenutog hita, koji čak i u ovakvoj izvedbi ne gubi na zanimljivosti. Za sam kraj TON su odsvirali "Black#1", pesmu koju je cela sala SKC-a, otpevala sa oduševljenjem. Čelik je pred kraj pesme počup'o žice sa sopstvenog mu basa i otiš'o sa bine, a vrlo brzo zatim i iz SKC-a. Nemam pojma, da dva dana pre toga nisam gle­dao one koncerte, možda bi me ovo i radilo. Ovako, nisam do­bio ono za šta sam siguran da TON poseduje. A to je mrače­nje i snaga Slona. Prilično sam razočaran, sve u svemu nad­am se da im je ovo bio samo loš dan...
Photo by Anamarija Vartabedijan