ALICE COOPER
B'estival, Romexpo
Bukurešt, 01.07.2007.
Da mi je neko rekao pre dvadesetak godina, kada sam non-stop putovao po Evropi, da ću da idem u Rumuniju na koncert, slatko bi mu se nasmejao.
Kad, ono, ampak, međutim, nas osmoro hrabrih krenusmo kom­bijem na B'estival u Bukurešt.
Posle desetak sati puta ukazao nam se i glavni grad Rumunije.
Sam grad je prepun veliiikih bulevara, mnoštva fontana koje izba­cuju obojenu vodu, sudara klasične arhitekture (poduprte romani­kom) sa soc-realizmom i grandioznim građevinama, ali je sam centar (gde nam je bio i hotel kao i gomila sex shopova) vrlo lep.
Nakon prepodnevnog bazanja po Bukureštu i posete hranljivoj ustanovi znanoj kao KFC, gde je gomila pilića stradala ne bismo li mi utolili našu glad, trebalo je pronaći neko mesto za ve­černji izlazak. Pronašao sam kvart sa barovima i to je bilo sasvim ok. Ali kao što to obično biva, jedan bar nikada nije dovoljan, a drugi u kome se puštala dobra muzika nije bio baš reprezent­ativan, te su nas uputili u klub "The Jack". Uz sr­dačne Rumunke i taksistu koji ne pljačka, dođo­smo i do pomenutog kluba, u kome je prva pes­ma, kada smo ušli, bila gle čuda "The Jack".
Dobar klub, gde smo isprobali lokalno pivo znano kao "Ursus", koje ako konzumirate mnogo može da vam izazove i kuršlus.
Beše ih valjda pet komada od po pola kile, što je posle tri Tu­borga, ostavilo posledice...
Ma nema veze, glavno da se u klubu puštala muzika tipa Jud­as Priest, Motley Crue, AC/DC, Sabbath i tako to.
Lepo i p'jano veče.




Do koncerta sledećeg dana vreme smo pro­veli na jednom od četiri jezera, koliko ih po­stoji u Bukureštu, nedaleko od sajamskog prostora u kome se odigravao festival. Rom­expo je sasvim ok prostor (to može da se napravi i kod nas na sajmu, ajmo ljudi!), gde može da stane 30.000 ljudi. Bile su postav­ljene dve bine jedna pored druge, fizički od­vojene, metalnim ogradama. Kada smo sti­gli već su svirali Chicks On Speed. Za neu­pućene to su ona trojica electro trandži koje izgledaju gore i od El. Org-a ili Revolvera.
Posle njih na binu su izašli Wu Tang Clan, te smo se mi pametno premestili ispred dr­uge bine, na kojoj je trebao da nastupi Gos­podin Cooper. A, Wu Tang, ma da ja njima malo jbmtr. Jesam, skoro mator, ali nikada, ama baš nikada mi neće biti jasno, kako ne­ko to može da sluša. Tu uopšte nema muzi­ke, samo neka bedna matrica i njih četvori­ca koji nešto i pričaju, dok se ostatak okteta ponaša (ono: ušao sam u autobus, š'a je... sredina napred...).

Svejedno dok su oni pozivali ljude da viču forever, posle reči Wu Tang, deo ispred Cooper-ove šipke je zdušno vikao su­cks. Dakle, sasvim jednostavno i sasvim opravdano. Zaključ­ak je Wu Tang SUCKS.
A onda se ogromna zavesa na kojoj je pisalo Alice Cooper spustila i TATA je izašao na binu, prethodno probovši mačem lutku sa sopstvenim likom.
Od tog trenutka, krenuo je udar na sva čula. Alice Cooper je majstor rokenro­la i majstor spektakla, a kada spojite te dve stvari možete samo da uživate. Apsolutno nisam siguran u redosled kompozicija, ali najbitnije je to da je set lista bila većim delom bazirana na reprtoaru koji je TATA napravio do 1975. godi­ne. Mislim da je druga bila "No More Mr. Nice Guy".
Već u trećoj "I'm Eighteen" (u to sam siguran), vrisnuo sam kao napaljena tinejdžerka, koja se loži na Barbu ili Barabu ili tako nekako. Razlog je bio jednostavan, po prvi put u istoriji rokenrola, SIN je izašao da oda počast TATI. Manson se pojavio sa desnog kraja bine i pridružio Cooper-u u pevanju pomenute himne. Do­duše u treću strofu je uleteo prerano i otišao na kratko da se stidi u čošak, ali je izdržao sopstvenu grešku i vratio se da otpeva pesmu do kraja.
Posle tog dueta (koji se tog dana dogodio PRVI put, od kada je sveta i veka), zapalio sam cigaretu, kao posle znate, kada radite one stvari... mislio sam da će se desiti tako nešto. Na sreću obis­tinilo se. Nije bilo vremena za predah. Alice je bio na svakom pe­dlju bine. Keri Kelli i Jason Hook (gitare) su uspešno svirali pes­me koje su njihovi prethodnici napravili. Eric Singer (ex-Badlands, Kiss...) je tako tovario bubnjeve, da je bilo divno gledati sa koliko oduševljenja i sigurnosti Chuck Garric basom upotpunjuje ovaj neverovatni hard-rock ansambl. Sam bend je obučen između glam-street-punk stila (to upravo hoće The 69 Eyes u novom spo­tu). Mada to nema nikakve veze, bitno je da oni rokaju. "Muscle Of Love" je baš bila muskulaturna. "Is It My Body" - fenomenalna. "Be My Lover", ta je prava. Prvu preobuku (šapka sa američkom zastavom) Cooper je izveo u "Lost In America". Tu negde je bilo vreme za predah uz "Only Women Bleed". Eh, da tada se pojavila i igračica, pa lutka, pa opet igračica, koju je Alice neumorno tukao.
I posle neka se neko pita zašto žena krvari. Sigurno ne zbog riblje čorbe. Alise, baš si gad. Ista igračica se opet pojavila u jedinoj novijoj "Women Of Mass Destruction". Onda je krenula drama sa "Welcome To My Nightmare". Kakva atmosfera! TATA je neuništiv, peva bolje nego ikada, a i dalje poseduje najbolju dikciju od svih pevača.
"Welcome... " je bila upotpunjena sa četvoro ljudi na bini u adekvatnim kostimima, koji su proganjali Alice-a po bini, a onda je usledio medley u kome su se našle uz adekva­tnu scensku predstavu: "Ballad of Dwight Fry" (e, da budem iskren to i "Desperado" su mi dve najbolje Alice-ove pesme ikada napisane), "Steven" (oblačenje u ludačku košu­lju) i "I Love The Dead" (fenomenalna trominutna svirka, gde su gitaroši briljirali, a Chuck ju je završio pevački) u toku koje je Alice bio odveden na gubilište i pogubljen.
Ali, ne može se Alice tek tako lako uništiti. Vratio se jači i veči sa "Billion Dollar Babi­es" (letele novčanice po prvim redovima) i "Cold Ethyl". Bilo je vreme za raspoloženje. Krenuo je da nas gazi uz pomoć benda svojim točkovima. Mislim da bi svi vrlo voleli da podlete pod iste. "Under My Wheels" i nakon nje za kraj oficijalnog dela "Schools Out". Mislim, štaviše siguran sam da su tada svi podivljali. Posle sat i dvadesetpet minuta, bilo je vremena da svi makar malo odahnu pre bisa.
Bis. Za početak istoga, pesma koja je meni izašla na ... ."Poison". Hvala, aranžeru, koji je ovu pesmu prepravio za koncertno izvođe­nje. Brejkovi i naglašavanje pred kraj su joj dali jednu novu dimenziju. Da ne pominjem publiku koja ju je celu otpevala.
Vidno zadovoljan Alice, sada obučen u frak sa cilindrom je počeo da peva "Elected".
Obećavam da ću na sledečem glasanju gla­sati za njega. Na bini roudiji/glumci su nosili transparente sa natpisima "Rock the Vote", "Dangerous Man For Dangerous Times" i "Vote For Alice". A, ja sam se drao, kao moje morsko prase, kada ide na manikir, i više nego visok štrčao sam iz gomile u četvrtom redu, te je TATA to primetio i pokazao prst­om na mene dok je pevao "Elected".
Pa, dobro, mogu i ja da se kandidujem. Hvala TATA.
Kraj, baloni lete, Alice maše Rumunskom zastavom i traži da bude predsednik Rumunije. To se valjda zove prosperitet.
Ovo je bio koncert koji će svima ostati u sećanju.
Suma sumarum, Alice je bacio u publiku, jednu štaku, bič i štap. Bend je pobacao oko 50 trzalica i jedno osam palica.
Svirka je trajala 1h i 35min.
Svi su otišli od bine sa osmehom na licu.
Jedino su majice bile isuviše kič, a i prodavci nisu primali eure.
Ma, da VOTE FOR ALICE!

Photo by David Vartabedijan