RED HOT CHILI PEPPERS
Arena
Inđija, 26.06.2007.

Pošto vam pogled klizi prateći ove slovne simbole znači da je pisac ovih redova uspeo u dovoljnoj meri da oporavi smrznute i od vode smežurane prste i da prione na prise­ćanje na ondašnji koncert RHCP-a u Inđiji.
A pošto sam ja ažurni Jermenin i pošto nisam otišao na koncert Pampersa, jer sam Nostradamuskim predviđanji­ma, shvatio šta će se desiti na livadi Inđijanopolisa, ovaj txt tek sad stiže na sajt. Izvinjavam se autoricama koje su bile brze i efikasne za razliku od mene, ali moralo se u Bukure­št na koncert, onih koji nisu ni boni ni pampersi ni always. Ne do svevišnji da pampersi budu always, pu pu.
Ali krenimo redom.




INĐIJA - TAMO, NAZAD, A I USPUT
Davnih martovskih dana nakon izvršene uplate karata poče čekanje prvo na te iste kar­te, a potom i na sam koncert. Karte su se čekale bogme poduže - EXIT je tek tokom ma­ja meseca (to "tokom" se nekako volšebno smestilo u poslednju sedmicu maja) počeo da šalje karte DHL-om. Inače fantastično je što DHL od službe za dostavu polako pos­taje služba obaveštavanja da vam je pošiljka stigla. Kako većina radnih ljudi, u koje i ja spadam (dal' se to ja hvalim ili žalim?) provodi urnebesno vreme na šljakici do onih ev­ropskih pet popodne, šansa da dočekate DHL baje je svedena na mininum.
I tako, pošto izmrcvareni poslom po vrućinčini stignete do poslovnice DHL-a i pobedo­nosno stisnete karte znojavom šakom, krenete kući pod hladan tuš, pre nego kolabirate na ulici, srećni što vam onih 2.800,00 RSD nije netragom nestalo. Prolaznici ionako mi­sle da ste malko šenuli jer ulicom koračate blaženo se smeškajući, a ko se to još sme­ška u Srbiji, i to još blaženo, sem blago sumanutih.
Sad dakle počinje ono PRAVO - čekanje!
U međuvremenu kolaju razne glasine o puštenim dodatnim kartama, o načinima prevoza, o dodatnim vozovima, autobusi­ma, hoverkraftovima... Usput, pretplatnički (a nacionalni) Javni servis Srbije u jutar­njem programu izdeli za džabe izvesnu količinu karata - pa pomalo sami sebi iz­gledate budalasto i par puta iskosa baca­te poglede na koverat sa kartama koji dr­žite na TV-u, pored poklonjenih kartica sa brojevima mts-a koje vam ne trebaju jer vam niko nije poklonio i telefon.
Napokon, odluka kako ići, a kako ne, bi doneta, i s puno poverenja odcupkate do glavne (prestoničke ej!), železničke stanice gde ustanovite da stanična prodaja karata (stanica inače radi 24/7), ne radi između 00:00 i 02:30. U ta doba svih 20-tak šaltera, koliko ih tamo ima, trpe čišćenje, pa ni vama ne preostaje ništa drugo do da se trpeći počistite odatle dok prodaja ne prekine pauzu... No, nema veze - brze pruge Srbije su to!

STIŽE I DAN KONCERTA
Zanemarujući sve sitne opstrukcije kao što su radno vreme, mrki pogled šefa, gužva u GSB-u, poslovičnih beogradskih 39 stepeni (zapanjujuće je kako je taj 39 podeok tem­peraturne skale jedna tvrdokorna granica!) počinjete sa društvom pravljenje planova u minut do dvanaest i izmenu tih istih planova u preostalim sekundama do dvaneast, ob­lačite svoju livadsko-koncertno-stopersko-kul varijantu i krećete sa svim karticama: gra­dsko-prevoznim, voznim, koncertnim, ličnim, mobilnim... jedino su izlišne one bankovne - na događaju pos'o radi samo živa lova.
Dolazak na železničku, onu glavnu - prestoničku, stanicu vas stavlja pred nepremostiv problem oličen u nedostatku informacija. Iako ste pratili većinu medija koji su prenosili informacije o voznom redu, aktivirali u obaveštajne svrhe komšije i ostarele rođake koji se mumificiraju pred TV ekranima prateći vesti i tele-novele naizmenično i nasumično, dobijali info neimenovanih izvora koji su čuli "iz prve ruke" da će vozova biti dovolj­no/previše/ihahaj! i to na svakih sat, pola sata ili i češće, na stanici razdragano vlada opšti haos. Jedna i po kompozicija stoji postavljena na dva-tri koloseka (što je svojevrs­ni fenomen) a iz vagona vire ruke, noge i glave ljudi naguranih i spakovanih tešnje nego što je to običaj među sardinama.
E pa pošto su polasci od pet, pola šest i šest po svemu sudeći komprimovani u jedan (onaj u 4,5 minuta do šest) i pošto dobismo lokomotivu i nakon što čike s velikim čeki­ćima izlupaše vagonske kočione sisteme, i to njih trojica do četvorica u nepravilnim vremenskim intervalima, počesmo prvo da hvatamo zalet vozeći se unatraške, a zatim uz burno odobravanje voz poče da mili unapred. Uput smo veselo mahali železničarima, a i oni uz stidljiv osmeh odmahivaše. Beše to lep trenutak.

INĐIJO - EVO NAS!
Ozareni pogled nam je lutao po usputnim đubrištima i favelama nanizanim uz prugu čiji je poredak povremeno prekidan uređenim raskrsnicama. Tada naiđosmo na bezrasvet­nu bežanijsku tunelčinu. Šta će, uostalom, jednom tunelu rasveta?!
I tako, stigosmo u Inđiju. sa nešto više od sat vremena ka­šnjenja u odnosu na planirano vreme. Čini se da je kod nas kašnjenje vozova u proporciji sa dužinom relacije. A onaj siroti direktor japanske železnice ubi se zbog tri min­uta kašnjenja vozova i to na godišnjem nivou. Da se ovi na­ši povedu za njegovim primerom morali bi prvo da pota­mane rođake, pa porodicu, da zatru seme u potpunosti, pa tek onda sebe da srede... Čast je u pitanju, bre!
A Inđijska stanica, ma pastorala jedna! U vazduhu se pro­sto oseća ono ravničarsko "ta, lako ćemo", uniformisano li­ce šapku zaturilo pod pazuh i sedi leđima pridržavajući ug­ostiteljski objekat dok gricka pljeskavicu s lukom i merka novopridošlu šarenoliku gomilu. Slow motion efekat vrelog popodneva je ionako uzdrman istom takvom gomilom koja se ispred stanice kreće na­desno uz dovikivanje i smeh, trčkaranje i pivo za uz korak.
Sam' što se iskobeljasmo iz vagona i prođosmo kroz stanicu nenadano naletesmo na autobus koji je preduzimljivi privatnik smestio na pravu poziciju za "čeku" na razmaženu gradsku čeljad. Sa strane natpis - 100 din. Neobavešteno nema šta! Nema više din. sad samo RSD. Bez obzira na pogrešnu skraćenicu i bezobraznu cenu karte (vozna po­vratna 200 din.) smestismo se u bus i ovaj ubrzo krete.
Pa stade. Pa krete. Pa stade. Pa krete.
Pa... Shvatili ste smisao. Kad se napokon nađosmo na pravcu i nakon nebrojeno mno­go ovih stade-krete ljudi počeše da traže da izađu iz busa. Nas je vozio za cca nekih 75-80 din, odnosno RSD-a, kako ko voli, ostatak smo ga častili. Najsimpatičnije je bilo što majstor uopšte nije bio raspoložen da ostane bez putnika, u tom pravcu je ionako mo­rao da ide, tako bi nakon što bi iz vozila iskočilo troje-četvoro, on opet zatvarao vrata i prosto u inat dodavao gas i vozio ostatak putnika novih 20 metara, pa bi opet otvarao vr­ata, par komada napolje, zatvaranje vrata, 20 metara... lepo ste mogli da vežbate iska­kanje iz autobusa u delta T.
A zatim i zaranjanje u kukuruze pored puta. Hemijskih toaleta je doduše bilo na svakih 400-500 metara, ali kako su mogli lepo da posluže i kao hemijsko oružje dosta ljudi se radije opredelilo za kukuruze i unekoliko razblaženo dejstvo poljoprivredne hemije.
Izgledalo je to ovako - desno kukuruzi, pa onda niz parkiranih autobusa, pa zatim trotoar po kojem smo se mi pešaci kretali, pa zatim kolovozna traka po kojoj su se tiskali auto­busi, automobili, taksi vozila, motori, i opet pešaci, pa zatim kolovozna traka koja je ma­hom bila prazna, pa zatim povremeni hemijski toalet i napokon opet kukuruzi. Između onih parkiranih autobusa su preduzimljivi Inđijci smestili stoličice, a na njih lavorčine s ledom čije je agregatno stanje odavno promenjeno sa plutajućom plastičnom amba­lažom nudeći sokove i vodu. Cenimo da su najbolju zaradu imali plastičari na onim lavorima i stoličicama. Mogli ste da vidite i po nekog momka koji nudi majice s natpi­som Red Hot Chili Peppers - Inđija '07 i tako svašta koješta. Napokon smo se približili mestu održavanja koncerta i uredno prešli preko pešačkog prelaza prateći uputstva sve­tlosne sugnalizacije i nervoznih i umornih policajaca. Sledio je pojas odnekud donetog i nasutog rečnog škriljca i kamenolomskog otpada preko kojeg je bilo nezgodno hodati bez krivljenja skočnih zglobova, ali pretpostavljam da je bilo bolje tako nego preko ev­entualnog blata. Parking prostor je bio dooobrano zakrčen, malo dalje kočoperio se niz pljeskavico-pečenjara i štandova s pićem, s desne strane se zeleneo niz hemijskih toa­leta a, svuda oko nas gomile đubreta i prazne amabalaže. Nakon što smo pregledani na kapijama i nakon što je bata s kapije smrvio paklicu cigareta opipavajući mi ranac uđosmo pored tri kontrole na sveto koncertno tlo.
Kašnjenje nas je dovelo pred kraj nastupa grupe Kasabian. A baš su se trudili da akti­viraju publiku i često su se čuli povici "C'mon Srrbiya" "Let me see your hands" kao i "All together now!". I bili su ok. Da nismo stigli tako kasno možda bismo ih i pomnije sluša­li. Ovako smo posedali na tlo već prosušeno od kiše koja je levala u rano popodne i uz prvo pivo počeli da čekamo peperse. Neki od nas doduše prokomentarisaše i tamno sivi front oblaka koji se migoljio onako malo napred i ulevo. Poče da se hvata mračak, i počeše paljevine kao evo ih. Četiri popale kasnije s već situiranim mrakom pojavi se i slavna kalifornijska grupa uz ovacije dakako! I počeše da pevaju. S tri dobro postavljena ekrana i operaterima kamera koju su vešto radili svoj posao i oni najudaljeniji mogli su da bace fanovski pogled na članove omiljenog benda. Solaže su bile sasvim dobre. A zatim, pre nego što se masa zaista i zagrejala odsviraše nam zahvalnicu na lepom do­čeku i htedoše da odu. Normalno da je publika negodovala, a onda se vratiše i Antony nam reče kako su već proputovali čitav svet i da je čudno kako su tek sad došli ovde i da nam od srca zahvaljuju na dočeku i pravo rečeno to je zvučalo sasvim istinito i iskreno! Onda odlupaše još jednu pesmicu ("Give It Away"), odvrnuše mikrofone i odoše.
Ja vidoh na televizoru, beše valjda to program TV stanice Lisica, snimak iz Inđijanopolisa, gde su pampersi svi­rali obradu S. Wonderove "Higher Gr­ound", a prijatelji mi onda objasniše da 95% publike nije odreagovalo na istu. Toliko o tome ko i šta sluša Pa­mperse u ovoj zemlji. Čini mi se da je u Srbiji njihova karijera krenula tek sa "Californication", e ljudi...
E, tu sad već i pozivi publike utihnuše nekako brzo jer je onaj, sada već ne­videći tamno sivi oblak bio skoro na­domak, i nebo počeše da šaraju poprečne, a podugačke, munje. Šta da kažem? Nalevo krug, preko polja, do kapija, pa onda đubrište, pa parking i ono kamenje, e tu već poče­še da nas sustižu prve kišne kapi. Natučen kačket na čelo, neka kesa razvučena preko ramena i ranca, ruke koje drže krajeve kese i remenje ranca, i brzi hod kroz gomilu.
Dok smo stigli do onog prelaza i semafora već smo bili mokri. Lije kao iz kabla i to isko­sa, zdesna. Vozila su zakrčila sve redom, Policija kisne i u pokušajima usmerava saob­raćaj, Gomila vozila se kreće sporadično i sporo, traka ka Inđiji zakrčena a između auto­mobila razasuti pešaci pokušavaju još uvek da se snađu i sklone od kiše. Autobusi u levoj traci odjednom dobiše natpise "Beograd 500 din." (ni oni nisu čuli da je aktuelna skraćenica RSD), a neki se rešiše da je bolje da se rastanu od parica nego da kisnu na ladnoj kiši. Između buseva preduzimljivi prodavci ne nude više sokove i pivo za rashla­đivanje - već je previše hladno, ali se zato nude oštra pića za brzo zagrevanje perifernog krvotoka. Taksi vozila primaju putnike do Novog Sada i Beograda, ali ni oni ni autobusi se ne kreću, prvo jer još nemaju svi putnike, drugo jer su u pogrešnoj traci. Između njih i okretnice ka željenom pravcu nalazi se stotinjak metara kolovoza zatrpanog vozilima, a zatim pun parking vozila koja žele da se isparkiraju i krenu preko iste te okretnice.
Mi heroji koji smo ukapirali da smo već mokri u dovoljnoj meri da nam postane donekle svejedno stisnumo zube, a poneko i oči jer je kiša strašno smetala da se gleda, i kre­tosmo ka Inđiji. Tačnije ka železničkoj stanici. Da je neka sila mogla da obuhvati čitavu Inđiju i da je netragom odnese i to bi nam odgovaralo, samo da ostavi stanicu tamo gde je ili još bolje da nam je nekako doturi malko bliže...
A kiša? Pa-a, kad mi je već oguglalo desno uho na vodu koja ga je u mla­zevima zalivala, malko mi je smetalo što mi potočići cure niz laktove dok prsti uporno drže onu kesu preko ra­mena, a onda su mi patike propusti­le vodu s gornje strane, kroz "jezik".
E, Reeboče, Reeboče...
Marševskim korakom, "Left... left... le­ft, right, left..." za 20-30 minuta koji su se činili ZNATNO dužim stigosmo do stanice samo da bismo se na stani­ci suočili sa vetrom koji je prosto se­kao. Onako mokri, potražismo zaklon, a gde drugo nego u wc-u! Čekaonica je ionako bila zakrčena. Postavljen je bio voz za Novi Sad, a za Beograd ništa još. Kiša skoro sta­de. Nakon 10 minuta ogreja nas metaforičko sunce i kordon milicajaca i staničnih rad­nika se poređa ispred voza koji je upravo ušao u stanicu.
Začu se razglas. Mogu vam reći Inđija ima OPASAN stanični razglas. Da li je zaista do­bar ili smo mi čuli ono što smo želeli da čujemo tek prolomi se obaveštenje: "Voz za Be­ograd stoji na trećem i četvrtom koloseku!" Ljudi se pokretoše.
"Stoj!" Komandova jedan od ljudi postavljenih ispred voza. Promrzla i prokisla masa za­stade na onom staničnom vetru drhtureći. "Čekajte bar da otvorimo vrata!" Objasni nam rukovodilac. Nakon što je i ta komplikovana funkcija obavljena razleže se komanda "Ajd' sad." i mi stvarno, teturajući se, 'ajdnusmo. Nije se puno čekalo na polazak, a vožnja se činila taman dovoljno dugom da ne postane previše nesnosna. Tokom vožnje, a zahva­ljujući mobilnoj telefoniji upoređena su iskustva sa poznanicima koji su imali drugačije transportne aranžmane. Oni u automobilima s parkinga bejahu nepokisli ali nisu još ni parking mesto napustili sa sva četiri točka, a oni u busu za 500 dindži su bili polusmoč­eni ali su to platili stajanjem do jutra u busu s nadom da će i oni jednom moći da krenu put doma im milog.
U dva po ponoći moje mokre patike napokon zašljapkaše po beogradskoj kaldrmi i ja se donekle osetih kao Warrior koji se vratio na svoj Coney Island.
To je ono što ću pamtiti o prvom koncertu RHCP u Srbiji. Ako nekog uznemirava što je o samom koncertu rečeno tolišno kolišno je, a o svemu ostalom opširno pisano, pa, raz­mera je sasvim odgovarajuća doživljenom. Kao kad vam obećaju zamamno parče čo­koladne torte, umesto kojeg dobijete pola kašičice šlaga pripremljenog s vodom. Dodu­še s izdašnom količinom vode!
Jedno je sigurno, za duže vreme autor teksta do kraja kojeg ste stigli (svaka čast na izd­ržljivosti!) se neće uputiti ni na jedan koncert smešten van dometa glasa od najbliže stanice GSB-a. A šta će tek da bude na kamenju koje će se dokotrljati... mislite o tome...
Preživele i napisale: Milena & Marina Perić
Photo by Stanislav Milojković