THE CULT
Stadion Tašmajdan
Beograd, 21.06.2007.
Prvi put u životu mi je drago što sam pogrešio. Posle prošlo­godišnjeg EXIT festivala, bez objavljenog albuma, sve mi je mirisalo (smrdelo) na to da su The Cult, odsvirali svoje. Ali ne lezi vraže (može i kao don't lay devil), bend najavljuje novi al­bum ("Born Into This" izlazi u septembru i tako će i da bidne, nisu oni GN'R) i opet kreću na turneju. Ura, ura!
Podno litica Tašmajd­anskog parka, ukopan i pržen nemilosrdnim suncem Stadion Tašmaj­dan (ili ono što je ostalo od njega), je dva dana pripreman da ugosti jedan od najvoljenijih ben­dova u Srba. Nakon prvog dana dvojica moma­ka (Mladića?) koji su učestvovali u postavljanju bine i ozvučenja, završili su u bolnici. Uzrok: top­lotni udar i opekotine. Posle neka neko kaže da je sunčanje zdravo, samo idite pa se pečite.
Normalno, a bolje bi bilo da nije, kao gosti, da ne kažem predgrupe nastupili su Mushterije i Gajda i Nale ili je to bio samo Gajda, uopšte nisam obraćao pažnju ni na jednu od pomenutih pojava, te ćete ostati uskraćeni za moje nadasve objektivno mišljenje o nji­hovom muziciranju. Više me je brinulo to što su The Cult malo odužili sa izlaskom na binu, ali njihov menadžer lepog imena David u jednom momentu reče: "Još samo malo strpljenja". Toliko o tome.
Nova turneja, je ujedno označila i novu set listu. Oko 6.000 po­setilaca je bilo malo začuđeno kada su posle gromoglasnih ovacija The Cult krenuli koncert sa "Horse Nation". Ovoga puta Astbury-a, očigledno nije bolela glava, te nije morao da vezuje nikakve marame oko iste, a i styling mu je bio mnogo bolji ne­go na prošlogodišnjem koncertu (vidi live report  N° 19).
U toku "Horse Nation", tonac je očigledno tražio najbolje reše­nje za zvuk, tako da je već sledeća (jedna od mojih omiljenih) "Nirvana" (ne bend nikako), zazvučala mnogo oštrije i jače.
Onda još jedna relativno nepoznata širem auditorijumu "In The Clouds" (sa kompilacije "High Octane Cult"). Opipavanja pulsa publike je bilo očigledno dosta, što se videlo na bendu, te je usledio jedan od najvećih srpskih rock hitova "Fire Woman". Erupcija oduševljenja je usledila. To je bio pravi udarac, jak baš kao i svaki Ianov, o pod bine. Daire su lepo zve­čale u šaci čoveka, kome one i najbolje stoje (a to što je posle morao da trpa ruku u led, nikom ništa, a?).
The Cult su evidentno, pošto već godinu dana sviraju u istoj postavi, uspeli da dođu do vrlo viskog nivoa svirke, i tu više nema nikakve šale. John Tempesta je sasvim sigurno njihov najbolji bubnjar do sada, a sa njim u sekciji se zaista savršeno uklapa i Chris Wyse (čovek koji voli da stavlja nogu na monitor). Mike Dimkich je pritajen u pozadini, ali zvuk njegove gitare itekako popunjuje i dalje flangerast zvuk Duffy-eve svirke.
Iako su The Cult prevashodno ona dvo­jica, bez ove trojice (a gledao sam ih do sada četiri puta), bend ne bi postojao.
Sigurnost koju poseduju je bila izuzetno izražena u, po meni, najboljem tehno hi­tu ikada (bar po mojim pojmovima), "The Witch". Da bi se nakon toga stari fanovi razgalili sa "Spiritwalker". Ian je sve vre­me pozdravljao publiku, iako se čini da je malo držao distancu, i što je najvažni­je pevao je sasvim sigurno, ali u skladu sa sopstvenim mogučnostima.
Uostalom, natpis na prišivačima na njegovoj košulji glasi "no Guts, No Glory", gospodin Astbury ima i jedno i drugi i dobro mu to stoji. "Wonderland" je bila poslednja, pred aku­stični deo koncerta. Za razliku od prošle godine, ovoga puta se i Dimkich pridružio glav­nom dvojcu, te oni lepo sedoše, uzeše akustare i odsviraše "Star" i "Revolution", koja je ovako ogoljena još više dobila na svojoj emocionalnosti. Da se raspevana publika ipak ne bi uspavala, krknuše oni gitare električne i uleteše u "Rain". Ojha, ojha, eto veselja. To Tašmajdane, a sada pevajte svi kao jedan! To je bilo i pravo vreme da bend predsta­vi novi singl "I Assasin". Dobra i nadrkana pesma, a onda još jedno iznenađenje. Pes­ma koju dugo, dugo nisu svirali "Phoenix". Vrlo lepo. I tu je već bilo jasno da do elektri­čne eksplozije nabijene soničnim zvucima mora doći vrlo brzo. Uz sve znane poze gitar-heroja Billy Duffy je krenuo u jednu od najprostijih i najubojitijih r'n'r pesama ikada "Wild Flower". Simply as hell. Gruvajte ljudi. Posle je "Rise", tako lepo nalegla na pomenutu, da sam ja mislio da će mi glasa ponestati. Za kraj su ostavili onu što nije od Stonesa, "Love Removal Machine". Ljudi kakva je to pesma, pa rasviravanje pa baby, baby, pa kr­kaj solo, pa Tempesta ubi one jadne bubnjeve, pa udri nogom o pod, pa kad je Ian još vrisnuo "Boogie", pa miki... ura. To je kraj, tako treba sve u paramparčad i gotovo.
Ali, ne mere to tako. Bilo je vreme za bis i da se uzavrele emocije malo stišaju. A za to po­sle kratke pauze je bila sasvim dobra "Eddie (Ciao Baby)", da bi na kraju sve ekspoldiralo uz "She Sells Sanctuary". Kakav je to ultimati­vni hit, a tek sada kada su The Cult toliko bili opčinjeni prijemom, bio je bolji nego ikada.
I to bi bilo to 90-ak minuta, opasne rock svir­ke. Iskreno jedva čekam da čujem novi al­bum, a posle toga bi mogao još jedan kon­cert... pa da.
I taman kada sam mi­slio da se sve završilo i da mogu ići kući, Tempesta, Dimkich i Chris, rešiše da im se izlazi negde. Moj blesavi drug i ja uz pra­tnju KST securitya, odperjasmo ih do KST-a, gde nam je opet bio otvoren šank. Kako volim te znake pažnje, koji se iskazuju u galonima pivske, a ovoga puta i gorki list tekućine.
Kada sam uspeo da objasnim Dimkichu, da je pametnije da tr­pa pelin direktno u pivo, mislim da sam uradio pos'o života. Nad­am se da me posle nije proklinjao, ali koliko znam stigli su na sledeći koncert. Beše to vrlo veselo veče, od koga sam ispara­vao pivo narednog dana... ali tako to ide. Dobar koncert, dobra ekipa i šta češ više... a da ne bude bezobrazno.
Photo by Anamarija Vartabedijan
"Veseli momci" - photo by moj blesavi drug