JAY REATARD, BOSTON CHINKS
DNK SKC
Beograd, 25.05.2007.
Kao i obično, naterati publiku na koncert benda za koji do sada nije čula, je prilično težak zadatak. Čak i nemoguć.
Malo je istinskih zaljubljenika u muziku, koji žele da čuju nešto novo i prošire svoje slušno polje.
Na žalost organizatora "Bad Music For Bad People", izgleda da se situacija neće promeniti ni u dalekoj budućnosti.
Izbrojao sam čitava 64 posetioca, a, kakva cifra.

Taj "enorman" broj ljudi nikako nije us­peo da pokoleba predgrupu (host bend u Reatard slučaju), da odsvira svoj dva­desetpetominutni set izuzetno profesion­alno i nadahnuto.
Bubnjar pomenutog benda, liči na klasi­čnog masovnog ubicu iz američkih film­ova, a tako se ophodi i prema svom ins­trumentu.
Bas gitaroš ima krive i duge noge kao pokojni Joey Ramone i svira "ramonesk­om brzinom" (iako bi dotični instrument po meni trebalo da drži negde oko kolena, bar su mu ruke dugačke). Ritam gitaroš fizički liči na Frank Black-a (Pixies) sa gnezdom na glavi, a glavni lik u bendu pevač+solo gitarista, očigledno voli The Strokes imidž.
Kada se vizuelni deo Boston Chinksa sabere, dobijate sramotnu pojavu na bini, ali ka­da se čuje kako sviraju i ŠTA sviraju, utisak je totalno drugačiji. Bio je to punokrvni, brz, kratak, jasan i preglasan punk-rock. Uskoro im izlazi debi album... vredi za proveru.
Mala pauza je bila dovoljna da basista napusti binu, te da "gn­ezdaš" preuzme njegov instrument i da se Jay Reatard popne na istu. Uz kratak "mikrofonijski" zvuk, njegovog "epiphone-fly­ing V"-a, koncert je počeo.
Takođe, kratko, jasno i glasno, "Blood Visions" je protunjala salom. Razlika između albuma "Blood Visions" i koncertne prezentacije istog je VELIKA. Album i pesme na njemu zvuče dobro i vuku na new-wave, što moram priznati da mi i nije om­iljenja vrsta muziciranja, ali uživo Jay Reatard dodaje nervo­znu punk-rock dimenziju, a kada se tome doda brzina i silina nastupa, shvatate da je Reatard šampion. On čak i ne prete­ruje sa pevanjem, sve se više svodi na izvikivanje parola, a tu se vrlo lako uklapa i njegovo minimalističko sviranje u strofama (drugi gitaroš tada prži), gde samo podcrtava značaj teksta. Iako je to pre svega svirka, gde pauza praktično da ne postoji, taj tehničko-svirački-energetski naboj imaju i to uporno tvrdim i pre ću da pri­znam da je student zapalio žito, nego da se odreknem te tvrdnje, je to da to samo ame­rički bendovi ZNAJU. Jer, to je njihova narodna muzika, i ta narodna muzika im je vrlo dobra.
Uz generalno veći deo materijala sa de­bi albuma "Blood Visions" i rečima "last song" te spuštanja mikrofona pored po­jačala (mikrofonija, bre), pred kraj svog nervoznog pevanja, Jay Reatard je nak­on 40-ak minuta sišao sa bine i otišao...
Gotovo, uostalom šta više i treba.
Sve zajedno sat i nešto prvoklasnog pra­šenja, na kome bi im i oni sada aktuelni VH1/MTV Wolfmather pozavideli.
E, da, Jay Reatard je pravi, a ovi malopre pomenuti neka i dalje hipišu, pa ćemo da vidimo gde će. Setite se samo sastava Jet. Sve je to laž, ovaj tip je stvarno neobuz­dan i energičan i samim tim sam srećan što sam bio jedan od 64 čoveka (ljuda) na ov­akvom koncertu.
Photo by Anamarija Vartabedijan