ZONA B
Pogon Doma Omladine
Beograd, 19.05.2007.
Beše to velika dilema: otići na Van Gogh ili na koncert Zone B, ah, ta prokleta mogućnost izbora uvek mora da postoji.
Po svemu što se desilo te večeri najpametnije mi je bilo da sam se našančio na šank u kafeu...
But ybg.
Bez obzira na vekovno iskustvo članova sastava Zona B, ja nikada, a tek sada nisam mogao da se otmem utisku da je to "tezgaroški" bend.
Pogon Doma omaldine beše popunjen sa oko 300 poseti­laca, koji su željno očekivali nastup blues "majstora", koji su nedavno objavili novi CD nazvan (evidentno pogrešno) kao "Devil Blues".
Taj dugoočekivani trenutak se desio nešto pre 22h. Zvuk je bio neočekivano kriminalan za pomenuti prostor, te je sve nešto prskalo sa visokim tonovima, što očigledno bend na bini nije ni primetio (a monitori lažu li lažu), a to me je dodat­no iznerviralo.
Pored svega toga publika se odlično zabavljala i tapšala po­sle svake pesme, te sam se ja u jednom momentu zapitao da li su svi ti ljudi ikada bili na nekom drugom koncertu.
Pošto neke preterane dinamike nastupa nije ni bilo, a s obz­irom da me ušesa i dalje služe u foajeu sam se bacio na gl­edanje Saragose i baskijskog separatističkog Atletika, e tu je bilo dinamike, završilo se sa 4:3. Opasna utakmica, koju sam prekidao povremenim ulascima (po jedna pesma i pauza u poluvremenu) na nas­tup Zone B. Da, ipak ne bude neke zabune, Zona B je usvirana, Duda Bezuha je savrš­en gitarista, ali meni se lično čini da je njemu svejedno prati li on "Đoleta u džemperu" ili svira blues. Zdenko Kolar "Idol" iz gradskog tramvaja korektno drma svoje bas linije, a pevač Petar Zarija i pored svog znanja pevanja, nema nijednu "blues" notu u svom gla­su, da ne pričam o njegovom stage ponašanju. Bolje bi mu bilo da je samo zvečao sa zvečkama i da Lole (prvi pevač benda), nikada nije napustio isti.
Jedino unošenje živine na koncertu je bilo kada je malopre pomenuti Lole otpevao dve-tri pesme, te kada je nekadašnji usno-harmonikaš Ljuba Đorđević oplemenio nekoliko pesa­ma zvucima svog instrumenta. Tu se našla i odlično rasvira­na "Shake Your Moneymaker", ali sve to beše onako "penzio­nerski". Možda sam ja ipak isuviše mlad za blues ili ono što se meni sviđa a spada u domen Jay Gordona, Richie Kotze­na, Eric Sardinasa i sličnih ovde nikada ne može da se primi već se sve vrti oko milion puta prežvakanih standarda i ustalj­enog mediokritetskog shvatanja bluesa, koje je na žalost po­gubno. Da li su članovi Zone B gledali Imperial Crowns, os­taje pitanje?
Photo by Anamarija Vartabedijan