FEEL FREE TO TIP
Santa Fe caffe
Beograd, 11.05.2007.
I eto tako, Gary Moore je bio bolan i koncert otkazan (pomeren), te je negde trebalo izaći to veče. S obzirom da sam ceo dan bio u "blues" fazonu, nagovorih Namćora, koji je opet ceo dan bio u "pivskom" fazonu, da odemo u Santa Fe.
Prvi put sam se tamo lepo proveo, te nisam video zašto tako ne bi bilo i ovoga puta.
Santa Fe je i ovoga puta bio popunjen što prijateljima benda, što stalnom ekipom, koja je čekala da počne još jedan session, s tim što su ovoga puta prvi put deo prostora zadužen za izigra­vanje bine, zauzeli Feel Free To Tip.
Dve gitare, akustični bas, vokal koji ujedno svira i usnu 'armoniku. U toku skoro polusatnog nastupa, iznenađenje je predstavljala Tom Petty-eva "Learning To Fly", koja bilo kako da se odsvira ne može loše da zvuči. Ostatak repertoara, podržan u jednom mo­mentu i sa trećim "slide" gitaristom, je bio sastavljen od valjda kl­asičnih blues standarda, od kojih ja prepoznah "Jesus Is On the Mainline". Feel Free To Tip, skupina srednjoškolaca, sasvim vid­ljivo voli i poznaje korene blues-a, instrumentalni deo je nažalost još uvek isuviše stegnut, s tim što bi i glavni vokal umesto da isu­više afektira, morao da više pažnje posveti samoj izvedbi.
No, ne sumnjam da će uz mentorstvo basiste Krce, Feel Free To Tip, doći do zavidnog nivoa, a koliko sam razumeo ovi "petak" se­ssioni i služe samo za to da bi bend išao ka usavršavanju, posle koga će očigledno uslediti i "tip"-ovi. Red je da BG Blues scena dobije još jedan dobar bend, čisto da se onih pet-šes' već postoječih ne bi vrteli non-stop ukrug.
U toku večeri se desio i rođendan, ali kako ne volim da mešam crno pivo sa tortom, koja je do­duše vrlo primamljivo izgledala (beše čokolada), odlučih da se zadržim samo na tečnom 'lebu.
Drugi deo session-a je bio u znaku standardnog gosta ove male i prijatne ustanove, Džonija (ex-Havana Whisper, Crossfire). Sve što sam napi­sao prvi put (live raport N° 64) za njegov glas i dalje važi. Ta dubina glasa i način interpretacije se ne uče, to čovek sasvim prosto mora da ima u sebi, još da čovek koji to poseduje nije lenj, samo nebo bi bilo limit. Da nema lenjosti Chris Isaak bi bio u velikom problemu, Roy Orbison je ionako mreo odavno. Kada bi na ceo session još uleteo i bubanj, makar u klasičnoj rockabilly postavci svirke bi postale još bolje... ali za tako nešto očigledno nema uslova.
Da ne dužim dalje, ko želi opuštajuće veče petkom uveče može da ode u Santa Fe biće prijatno iznenađen, a bakšiš je sasvim opravdan.
P.S. Dok ovo pišem slušam Doc Holliday i njihov "Good Time Music", pitam se da li bi on i prijatelj mu Wyatt Erp svratili u Santa Fe...
Photo by Namćor