CACTUS JACK
Coupe
Pančevo, 27.04.2007.
Iskreno, nije mi se nešto išlo do Pančeva na koncert. Ali, kako to obično biva kada nešto obećaš, treba to i da ispuniš (uglavnom, valj­da?). A ko za inat obećao sam bendu da ću do­ći na koncert i snimanje prvog LIVE DVD-a (nji­hovog, nego kako), koji im je potreban u pro­motivne svrhe.

Bucko i ekipa su se razmileli po Cou­peu, koji je bio solidno popunjen, (a to je i dalje jedan od najlepših klubova u ovoj užoj nam domovini) i družili se sa publi­kom, prijateljima, gostima slučajnim pr­olaznicima itd.
Pre početka svirke Bucko mi reče da ne ispljujem odmah prvu pesmu već da sl­ušam i uživam.
S obzirom na njihovo prethodno izdanje (od pre dve nedelje), nisam nešto pove­rovao u moje uživanje... ali crnog piva je bilo, kao i dobre ekipe i to je već bio sasvim solidan preduslov...
Na binu je prvi izašao Zoća (klavijature) i kr­enuo da "tepihari" neku pesmu, sa pojavom Bucka u belom hotelsko-konobarskom sak­ou, shvatih da je u pitanju jedna od pesama onih što koncerte počinju u 2, beše to "I Still Haven't Found...".
A da iznenađenje bude veće, vokalne deo­nice je preuzeo Ljuba Marjanović (ex-Demo­niac, danas Ben Hur bez trkaćih zaprega), da bi mu se tek kasnije pridružio Alf. Ovo je bilo i iznenađenje i osveženje.

Na žalost, već sledeća je bila prava "hotelska" (valjda zbog sakoa) od benda koji ni ime nije umeo da smi­sli već je "to" ponovio još jedared. "Rosana". Meni je ta pesma bila i ostala ljigava od svog postanka, sa­mo još da doživim i njen nestanak i ću bidnem sre­ćan. Tu se uvalila i "Every Breath You...", od onih što reklamiraju naočare marke "Police" (za knjige?) i što otimaju pare za nedavnu reuniju.
Pa još jedno iznenađenje Bowieva "Blue Jean". Ma idi, bre, ovakvom repertoaru se ni u snu nisam nad­ao, dobro je došao za promenu, a vidi se i da bend uživa, s tim što je sa Ljubom to sve još više dobilo na dinamici.
Odmah posle jedne od najboljih Bowievih pesama, uz zvuke fenomenalne Ovation gitare krenula je "Crazy Little Thing Called Love", od onih koji vole kraljicu. To je već bio uglavnom Ljubin teren. Sve je krenulo da se pretvara u jednu lepu žurkicu uz pri­jatan mainstream "džuboks", gde su se još nalazili hitevi kao što su "Somebody To Love", "Just A Gigolo" (Zoća odsvirao sve duvačke solo deonice, na klavijaturama) i "Smooth", da bi predah usledio uz Cactus Jack numere na engleskom jeziku.
Behu dve "Koliko puta na dan" je pretvorena u "Solitary Man", a "Sada ili nikada" u, gle čuda, "Now Or Never", beše to dobar Poison. A i pivo je stizalo.
Eto ti ga sad, taman kada sam se razigrao i razcupkao oni krenuše sa pesmom onog tetoviranog Engleza, ta se valjda zove "Real Love", a onda beše još i pesma onog bub­njara što voli da peva kao da će se rasplače "Easy Lover".
Joj, kao što rekoh, na momente beše vrlo čudan repertoar. Situacija se popravila uz The Betales medley i Alfovo pokazi­vanje znanja sviranja polu-akustične gitare u jednoj od "naj­emotivnijih" pesama svih vremena "Slatko dete o'moje".
Svašta su još svirali do kraja i Roberta Palmera i Kiss i još... te su se ljudi vrlo lepo zabavljali, ali meni i dalje ostaje otvo­reno pitanje koje glasi za koga je dovraga taj repertoar? Da li za prerušene i vremešne rockere, da li za one koji misle da je Dejan Cukić velika rock ikona, možda za američke turiste koji slušaju sve što je na "classic rock-pop" radio talasima.
Ako je za to URA i napred, domaća publika ipak očekuje onu hard varijantu na koju ju je ovaj bend navikao. A ovo sa Ljub­om je bio pravi potez, kao i uvek hladno crno pivo. Ma se...m, lepo sam se proveo.
Photo by Anamarija Vartabedijan