STANLEY CLARKE
Dom omladine
Beograd 22.04.2007.
Nije valjalo, Sevilja je pobeđivala Atleti­ko iz Baskijskog separatističkog upori­šta Bilbaa, samim tim se približavala Barsi na jedan bod razlike. Sranje. A onda još veće iznenađenje. Pred Dom­om omladine mnogo, bre, ljudi.
Stanley Clarke rasprodat i još svi došli na vreme osim njega. Umesto u najav­ljenih 21h koncert je počeo oko 22h, a u Velikoj Sali pomenutog zdanja nije se moglo disati. Ista situacija je bila i u VIP/Press delu (na balkonu), gde se zapara dizala odozdo. A i ništa nisam mogao da vidim, od ljudi koji su prepunili prostor. Šta je bre to, odakle toliko hajlendera ispred mene?
S obzirom da mi Jazz, nikako nije ni prib­ližno jedna od omiljenih vrsta muziciranja, nisam ni kompetentan da nešto kenjkam o koncertu. Došao sam da uživo čujem čoveka koji važi za jednog od najboljih bas gitarista na svetu. On je u Beograd došao posle pauze od 32 godine, tako bar u najavi koncerta reče Voja Pantić.
Onda je sve počelo, preforsiran i prereski zvuk basa, kome su se pridružili (isposta­viće se fenomenalni) bubnjar i dvojica kl­avijaturista.
Sam zvuk je bio odličan mada nepri­mereno jak za ovakav tip svirke, ali va­ljda je morao da se čuje svaki udarac po basu. Meni je to na početku delova­lo kao jedna profesionalna improviza­cijsko-tonska proba pred velikim audi­torijumom i na mnogo jačem ozvuče­nju od onoga u garaži, studiju, kući... votevr.
Iako sam cupkao po ritmu bubnja, ni­sam nešto mogao da pronađem sebe u celokupnoj zvučnoj slici.
U takvom raspoloženju pridružio mi se i Đura Misterious, te smo počeli da raspra­vljamo o tome kako "tu, bre, fali refren, a gde je bridge, itd." Eto šta se dešava kada na koncert pustite punkera-metalca-stonera i metalca-rockero-punkera.
Međutim, ono što se mora priznati je da Sta­nley zaista svira sa neviđenom lakoćom i vir­tuoznošću, te da je sve perfektno, ali ništa od toga ne odgovara mom senzimetalopunkoro­ckotetu. Nemam ja živaca za to, a sumnjam i da bih imao iste da to slušam kod kuće.
Nekada davno, kada sam hteo da budem "muzički načitan", slušao sam, ili bar pokuš­avao da slušam, Stanley Jordana i Lee Ree­tenoura u vrlo kratkom mi jazz periodu.
Od svega mi je ostala ljubav prema prvoj tru­bi sveta Satchmu i neprevaziđena radost pri slušanju svinga. Ovo što se dešavalo u Domu omladine, jednostavno nije moja krigla, čaša, vrč, gajba, flaša, šta već piva, te sam otišao posle 40-ak minuta. Sestra mi je rek­la da je posle Clarke gudio i slapovao po kontrabasu... e jebga.
A od svih Stanley-a, najviše volim Paul-a. Dok od svih Clarkeo-va, poštovanje gajim pre­ma Gilby-u i Corey-u (Warrior Soul), a nijedan od pomenutih nije bio na bini...
Što se publike tiče nisam ni znao da postoji oko 1.200 muzičara u Beogradu ili makar onih koji sebe za to smatraju.
Photo by Anamarija Vartabedijan