THERAPY?, GANGBANGERS
SKC
Beograd, 15.04.2007.
Evo već drugi dan dolazim na koncert lepo raspoložen. Ovoga puta zaslugu za takvo mi tsanje ima Barcelona, koja je doduše s mukom i uz veliku dozu fortune dobila Majorku, ali to ne uma­njuje nova tri boda. Ma bićemo prvaci, bre!
Kada sam došao u SKC, na bini su već uveliko prašili Gangba­ngers. Zanimljivo je da nigde nije bilo objavljeno da oni nastu­paju kao predgrupa. Žestoka svirka, samo se iskreno plašim za njih. Oni dugo sviraju a albuma nigde. Moguće je da dožive sudbinu koja je svojevremeno zadesila Pussycat, da im publika nestane u doba obja­vljivanja CD-a, ali to je njihov problem. Bili su savim o.k.
Posle njih, na sasvim prosto postavljenu binu (valjda je oči­šćena krv od svih zmajeva koji pobijeni na istoj prethodne večeri) izleteše vremešni Therapy? i krenuše silovito. Zvuk je apsiolutno prilagođen 21. veku.
Jeste to gitarsko prženje, ali je fenomenalno nabudženo, s tim što je gitara Andrew Cairns-a, bila malo previše izflen­džerisana i rasplinuta, ali ipak celokupan zvuk je bio udara­čki.
Jedna od prvih koja je izazvala euforiju kod pu­blike bila je "Knives", da bi početak divljanja bio uz "Die Laughing" koju je Andrew posvetio onome što je sebi razbucao glavu sa sačmaru. Therapy? su više nego očigledno bili oduševljeni prijemom kod publike u kojoj je jedva bilo desetak osoba is­pod 30 godina. Irci (i to severni) su stalno hvalili pu­bliku, vikali "Ziveli" i trpali do iznemoglosti.
Andrew je izuzetno funkcionlno vadio mas' iz svoje gitare, čak i kada je svirao "mirnije pasaže", a nas­mejani Michael McKeegan (rođak Kigena, da li?) je tako "napaljeno" skakutao na bini, kao da mu je to prvi koncert u životu. Odlična energija. Trojka je jedna opasna formacija, pogotovo kada svako zna svoj pos'o. Cairns je iskoristio priliku i da opsuje onog britan­skog premijera, čisto da da sebi oduška, što je publika vrlo pozdravila. Mada, jebo po­litiku. A onda "Brainsaw" je bila super, tu negde je upala i fenomenalna "Stories" pa ob­rada Joy Division-a "Isolation", da bi poslednja u zvaničnom delu koncerta bila "Walk Through Darkness".
Jedno petominutno dozivanje i skandiranje vratilo je bend nazad na binu i uz "Ziveli Be­lgrade", Irci krenuše na još jedan cover.
Ubrzana verzija Cave-ove "Dianne". Opas­no. Supersonični pogo je počeo kada su za­počeli "Nowhere". Odavno nisam video toli­ko ljudi srednje generacije da divlja na nek­om koncertu. Ali, jednostavno tako je mora­lo da bude, jer je publika bila ushićena i na­paljena kada je čula skoro sve pesme sa jednog od najznačajnijih albuma 90-ih godi­na, što "Troublegum" sigurno jeste.
I da bi to potvrdili, opalili su i "Screamager", taj ultimativni hit. Svi pevaju kao jedan, tu mislim na publiku, ovi gore na bini to ionako rade fantastično. I taman kada su se pok­lonili i otišli, publika je opet krenula sa dozivanjem na bis. Morao je da se dogodi i drugi. Ozarenih lica i sa očiglednim viškom adrenalina Therapy? otprašiše za kraj "Trigger In­side". Mislim da ovako veče i euforiju nisu doživeli još od daleke 95-96-e godine. Posle skoro dva sata svirke svako je morao da bude itekako zadovoljan, a Therapy? su poka­zali da i dalje imaju opasan okidač!
Photo by Anamarija Vartabedijan