CACTUS JACK, STEREO TIP
Living Room SKC
Beograd, 14.04.2007.
Sreći mojoj nije bilo kraja. Rasing Santander je porazio Real i time ih onemogućio da razmišljaju o osvajanju Primere. Valjda će sada neko onom Kapelu uručiti otkaz.
Tako dobro raspoložen stigoh do SKC-a, gde su u gornjoj sali zmajeve dozivali i mačevima ih ubijali Kamelot, sve zajedno sa predgrupom Leave's Eyes.
Ova potonja je nekada pevala u Theatre Of Tragedy, a čuo sam od očevidaca tog "gornjeg" koncerta da ista poseduje listove dostojne onoga kome sam se nekada divio dok je driblao, a to je Miloš Šestić, e ako je i za heroinu gothic-a, mnogo je.
Uostalom nije svaka kao Christina Scabbia. Ali, nebitno gore je bilo oko 600 pristalica "mačevanja", a u Living Room-u sve­ga 50-ak posetilaca. Mainstream rock zvuk, očigledno u ovoj zemlji nikoga ne zanima, osim ako ga ne sviraju oni što pune Arenu (što opet ima veze sa rockom...).
Ostatak scene je ovde izumro u tom pogledu.
Svemu tome doprinose i gosti CJ nastupa, bend Stereo Tip.
Pomenuti bend predvodi inače vrlo dobri vokalni solista Paja Bogdanović (ex-Beer Drinkers & Hell Raisers, sredinom 90-ih), ali same pesme kao i vizuelni identitet članova benda se može posmatrati baš kao stereotip.
Nikako običan, nego kao stereotipna varijanta "pobesnelog" Dejana Cukića, sve zajedno sa "hotelskim" klavijaturama.
Cactus Jack su kao i obično bili raspolo­ženi za svirku. Uostalom oni to rade iz uži­vanja, mada bi morali i da porazmisle o broju posetilaca. Počeli su sa "Koliko puta na dan" (to zaista niko ne zna koliko je do­voljno), da bi je završili sa strofom i refere­nom na Engleskom jeziku. Jeste, sprema­ju se da idu napolje. Mogu reći da na Eng­leskom to sasvim pristojno zvuči. Usledila je takođe engleska verzija numere "Sada ili nikada", a potom su prešli na ono što ljudi najviše vole kod njih, na obrade.
Prva od pomenutih beše "Dipr D Lav", ređale su se "Runaway", "Rebel Yell", i ko zna šta još, ali lično čini mi se da je dinamika koncerta otišla u nepovrat.
Po prvi put sam video bend da se na "bini", do­govara šta će se svirati i bez obzira na njihov kvalitet i uvek dobar razvojni put nastupa, ovoga puta je to nedostajalo. I uprkos toplo-hladne at­mosfere, bend je svirački bio odličan, s tim što je ovoga puta Buckova (šef demokratskih odno­sa u bendu "svako ima pravo na moje mišlje­nje", izjava preuzeta sa bedža koji je svojevre­meno nosio njegov idol Blackmore) gitara bila previše reska i isuviše glasna. A vokal sa "mel­maka" je nekoliko puta sebi dozvolio ono što će morati da iskoreni, čim pre a to je afektiranje na repovima stiha. Uz pregršt obrađenih hitova, pa čak i "hotelskog" "Rosana" (u jednom delu veče je moglo da se pretvori i u Whitesnake tribute), bend je odsvirao još nekoliko autorskih kompozicija, od kojih je meni najdraža "Kraljica bordela", da bi skoro dvosat­nu svirku završili sa već dobro poznatom verzije ABBA standarda "Gimme Gimme".
Za bis je bila ostavljena "Baby I'm Gonna Leave You". Sasvim pošteno, uprkos svim zamerkama, a i ne podnosim kada se sedi na nekom koncertu, nastupu, šta već.
Svi posetioci su očigledno bili zadovoljni sa provodom i sa muziciranjem ovoga benda, koji će ipak morati sreću da potraži po američkim rekama, jer kao što Baree nedavno reče: "Baviti se rockom na Balkanu je jednako mazohizmu", a to poštenim ljudima kao što su ovi "bodljikavci" ne treba.
Photo by Anamarija Vartabedijan