MOONSPELL, DARK SIDE
SKC
Beograd, 29.03.2007.
Počelo je vrlo nezgodno, već u petom minutu Tiago Mendeš je šutirao sa jedno 25 metara, lopta je pogodila nekog našeg ba­lvana u nogu, promenila pravac i prevarila glupavo postavlje­nog Stojkovića i 1:0 za Portugaliju.
Alo, bre, pa zar posle poraza od Boratovih izabranika ovakav početak derbija naše grupe. Ali, na svu sreću, oko 37-og mi­nuta Boško Janković je zabio gol glavom i doživeli smo porav­nanje rezultata. E, sad, kakve to veze ima sa Moonspellom.
Ima, bre, oni su Portugalci, a predgrupa Dark Side Austrijanci, a svi znamo da se sle­deće EP u fudbalu igra u Austriji i Švicarskoj. Pa da.
I tako počeše Austrijanci Dark Side. U na­javi za njih je pisalo da su death-metal be­nd. Lažu (što znači da i ja lažem). Dark Si­de, imaju taj nezgodan death vokal, ali svi­rka uprkos neumornom bubnjaru je više thrash nego death. Bili su više nego dobri, a zvuk u SKC-u, (valjda zbog manjka publi­ke, svega oko 450 posetilaca), je konačno bio više nego jak i kvalitetan.
Završili su, po njihovim rečima, pesmom koju posvećuju više nego dobrom bendu, koji ih je poveo na turneju, pogađate da je reč o Moonspell. Bila je to "Revolution". Daleko iznad mojih pesimističkih očekivanja.
Usledilo je jedno pola sata pauze. Uz zvuk nekog letećeg pre­voznog sredstva i marširajučeg "prenadrkano trigerovanog" bu­bnjanja fascinantnog Mike Gaspara (da li je on Gašparov "Pov­ratak otpisanih" rođak, sin, praunuk ostaje pitanje?) Moonspell izleteše na binu. Au, kakva razvala. Zvuk bas gitare Airesa Pere­ire je išao direktno ka stomaku. Pedro Paixao i Ricardo Amorim su odpanjili svoje gitare, a karizmatično-mračni Fernando Ri­beiro je više nego dobro groulovao, pevao i povremeno vrištao. Atmosfera, mraka, raznih groblja na kojima vise vampiri i slične vrste klasičnih gothic-doom priča je bila više nego uverljiva i poduprta platnom iza bine na kojoj je bila slika grobova u pra­skozorje. Totalan demonic side.
Moonspell jednostavno uvuku ljude u svoje priče, a za razliku od Skandinavskih bendo­va istog ili sličnog usmerenja, ne sviraju naučeno i hladno, već iskreno i vatreno.
To je glavna razlika a ujedno i dobitna ko­mbinacija, koja je beogradsku publiku de­finitivno digla na noge u četvrtoj pesmi "Opium". Kao Što znamo opijum je za ma­se (beše to nekakva stara izreka), a ovi Portugalci istu očigledno znaju i dobro je koriste. Trenutak za opšte ježenje (odavno mi se to nije desilo) je bio pri izvođenju "Vampirie". Izuzetno dobrom opštem utis­ku doprinosi i gomila movie-headova, fen­omenalan light koji prati sva dešavanja u toku pesama. A tu su i tri ventilatora, ne bi li kosice lepršale na "grobljanskom vetru". Posle "Vampiria", usledio je ultimativni srp­ski hit "Alma Mater". Kakva je to ludnica bila. Moonspell za razliku od nekih prethodnih albuma i gubljenmja na nekim albumima, sada polako ali sigurno koračaju ka koreni­ma i znaju šta hoće. A to šta hoće rade izvanredno. Oni su jedan vrlo ozbiljan bend sa kojima nema zezanja, inaće će vam isisati svu krv iz vratnih žila.
Bila je još jedna i kraj koncerta, posle sat vremena. Malo, za ovakav bend.
Ali svi znamo kako se naša publika pos­tavlja prema bendovima koje voli i poštu­je. Tako da je bis (sudijska nadoknada) bio neizbežan.
Fernando je vidno oduševljen prijemom pokušao da kaže "hvala", i to je bilo vrlo simpatično, a onda je pomenuo i šljivo­vicu, koja ih je prošle godine u Beogradu terala da povraćaju do aerodroma, te je rekao da je to piće prejako za njih (eh da ga Lemmy čuje), i još jednom zahvalivši se publici, krenuo je "Mephisto".
To je to. Moonspell su dovoljno, glasni, jasni i dovoljno heavy da mogu da se bave ovakvim temama. A i ceo vizuelni utisak je sasvim ad­ekvatan i nadasve efektan.
Onda je bilo vreme za poslasticu. Fernando je najavio jednu sa "Under The Moonspell" iz 1994. godine. Neko iza mene reče da je tada imao svega četiri godine.
E, mladiću, propustio si odrastanje uz ove Po­rtugese. Šteta.
Bila je to prava heavy-doom: "Tenebarum Or­atorium". Ura, za mlačenje kosama.
I za kraj pesma koju oni intimno doživljavaju i žele da je podele sa dobrom publikom u Belgrado, sa "Antidote", "Capricorn At Her Feet". Jako i uzbudljivo. Fenomenalan šou, bez ikakvog smara­nja. Mnogo snage i emocija. Moonspell su itekako porasli. Još da nisu Portugalci, gde bi im bio kraj.
Nakon svega i dogovora da se nađemo u Living Room-u, sišao sam do istog, pun adrenalina zbog odličnog koncerta, dole su svirali Kaoar, svoje tribute to Dream Theater veče. Odmah mi je adrenalin otišao u pm... Bilo je oko 100-inak ljudi. Kaoar, odlično sviraju, ali mene te DT pirli-pirli-tubada-tubada-tivbada-pirli, kom­pozicije smaraju. Fernando se pojavio pred kraj Kaoar nastupa, uzesmo po pivce, da se odmori od voda-vode (najpoznatijeg srp­skog brenda, ma da). Nikako nije hteo rakiju (vala to ne valja, alkohol loše utiče na lju­dsku psihu, da ne kažem psisu). Posle malo priče, došao je i ostatak benda, koji oči­gledno u slobodno vreme voli da headbanguje. Još jednom pozdrav za to. Islikali su se i ispotpisivali svima koji se nisu stideli da im to zatraže. Opasni likovi i sasvim pri zemlji. Iskreno, nadam se da će i na sledećoj turneji doći u Belgrado, i da neće upasti u ovaj termin, kada je evidentno da sve manje svirke imaju preduslov pucanja zbog najavljenih i već održanih koncerata. Fenomenalan bend, još da su svirali "Second Skin" e...
Photo by Anamarija Vartabedijan