IRON MAIDEN, LAUREN HARRIS
Beogradski Sajam Hala 1
Beograd, 14.03.2007.
Tri dana vanredne situacije na sajmu.
Još u ponedeljak Iron Maiden Road Crew je sleteo u Beo­grad, ne bi li se pripremala bina. Ipak, taj dan je protekao samo u razgledanju Hale i obilasku BG kafea i klubova, sve zajedno sa opijanjem do zore (neki i duže).
Totalno luda i pozitivna ekipa, koja i dalje najbolje reaguje na zvuke Ac/Dc-a.
Utorak je bio rezervisan za trežnjenje (šest kafa iz keterin­ga je dovoljno za taj proces) i postavljanje bine kao i za prvu tonsku probu. To je sve pot­rajalo do devet uveče.
Sreda: dan "D", finalne pripreme.
Lauren Harris se šetkala sa bendom, čekajući da Pilot (ne Kiki), završi fotose­šn sa fanovima koje je dovezao iz Lon­dona. Adrian je razmrdavao svoje prste i ozvučenje. Onda je na red došla ćerka (strašno slatka) i njena tonska proba.
Ništa naročito, ali nepotizam valjda re­šava pitanje predgrupe.
Svejedno, mislim da bi bilo koja druga predskupina, prošla nezapaženo, jer, da se ne lažemo, mnogi su čekali na Iron Maiden ceo svoj život. Ja ne, meni je ovo bio sedmi put sedmog puta da ih gledam uživo. Sasvim dovoljno.
20.000 ljudi je ispunilo Halu 1, do početka "tatine ljubimice". Ta­tica je sve vreme posmatrao koncert "ćerkice" okačen na kon­strukciju po kojoj će kasnije "pilot" trčati. A Lauren, bez obzira na izgled, nije bila ništa posebno. Rokić. Za zaborav, odmah posle svirke. Jedino što sam zapamtio je bilo besomučno ponavljanje refrena "Streets Of Fire", te se valjda i tako zove ta pesma. Nisam brojao da li i ona pomenuti refren ponavlja jedno 38 puta ne bi li dostigla "Hearts of Fire" od Čekičara (koji opet nemaju nikakve veze sa West Ham-om, uostalom kako neko može da navija za tip koji se zove "zapadna šunka"?).


U pauzi, muzika sa razglasa je bila savršena. Alice Cooper, Hanoi Roc­ks, W.A.S.P, Judas Priest, Purple i poslednja, posle koje sam gasio sv­etla u hali ne bi Maideni izleteli na bi­nu, bila je fenomenalna "Doctor, Doc­tor" od U.F.O. A onda pakao.



Crvena svetla svuda po hali, bend na bini, 20.000 ljudi urla. Bi­na izgleda kao bojiše usred razrušenog grada i toku Prvog sv­etskog rata. Mrtvi "manji" Eddie-i leže na barikadama, preko bodljikave žice.
Sve je podređeno pričama sa poslednjeg albuma "A Matter Of Life And Death". Počeli su sa neke nove tri. Ko ih zna njemu je bilo dobro, mada generalni utisak je bio da je to sa jedne stra­ne bio promašaj, ali verujem da je mnogima u masi bilo važno samo da vide 66šestorku na bini.
Četrvrta pesma "Wrathchild" je prva uzdrmala halu, a onda je menjanje zastave u poza­dini predstavilo je "The Trooper".
Od tog momenta, atmosfera se nije spuštala, već je samo išla naviše u ionako toploj i znojnim isparenjima prepunoj hali. Poz­nati uvod (koji je svako od nas morao da zna napamet kada je bio tinejdžer) je najavilo "The Number Of The Beast", pesmu koja ih je izdigla i ustoličila na pijadestal HM-a.
Bend je, apsolutno, fenomenalan.
Ma, koliko ja to ne slušam danas, Maiden su jedna nenadjebiva mašina, čak se i onaj, koji se zove kao ženski grudnjak, odlično držao uz sve njegovo trčanje. Taj stil pevanja se valjda zove "Sin­ging Of The Long Distance Runner", šta li?
Poznati akordi i kreće "Fear Of The Dark", tokom koje se Brus pe­nje na konstrukciju bine i tera publiku da peva.
To mu i nije bilo potrebno, jer ovakav hor od 20.000 ljudi odavno nije čut na sajmu. Dobro toliko da se čovek na­ježi. Borba kaubojaca i indijanaca je usledila, opet sa promenom platna u okviru scenografije.
"Run To The Hills". Pa, da negokako. Hit za sva vreme­na. Poslednja u oficijelnom delu programa, bila je ona po kojoj su dobili ime: "Iron Maiden".
Iza bubnjeva i trkaće staze promalja se tenk (na hidrau­ličnoj podlozi, jimjmtr dva sata je otišlo da se to postavi) i Eddie koji sedi u istom.
Spetakl, rekli bi svi.

Skandiranje, je sasvim normalno dozvalo bend nazad na bi­nu. Opet promena platna i "Two Minutes To Midnight" (šta, ne radi im sat? bilo je tek 22:25). Trpanje.
"Evil That Man Do" i opet Eddie sa automatom (mašinkom) na bini, preti da pobije sve.
Puca Eddie, pucaju Harris, Adrian, Dave, Janick, Nicko i Brus. Svi pucaju raspoloženo. Harrisu je ionako tog dana rođendan. Njegova rođendanska žurka pred oduševljenom publikom se završila čašćavanjem u vidu "Hallowed By The Name".
Au, kakva je to kompozicija. Obrada onih iz kolevke prljavštine je ipak smešna. Ovo je original i ovo je TO!
Scream For Them Belgrade, they deserve it. Opasan šou. Hvala ljudima u godinama na svemu što su uradili u ovih sat i 40 minuta. A ne treba zaboraviti ni publiku koja je bila za 11-icu, samim tim i jača od West Ham-a. Bilo bi lepo kada bi Pilot i kompanija još neki put svratili ovde...
Photo by Stanislav Milojković & Anamarija Vartabedijan
P.S. Dan pre koncerta na ekranu sop­stvenog mi mobitela, primetih fiksni broj koji nisam video jedno dvanaestak go­dina. Naime, moj kum (a svi znamo da kum nije dugme, inače isti je na prvoj slici odozdo u sekciji photo2), mi reče da je došao na koncert u BG. To i ne bi bilo toliko čudno, da on ne živi u Australiji. To je bre pravi fan. Bravo kume!
A sada njegova priča:
­Inače sledeći dan posle koncerta mi uhvatimo rani let (05:50) za Frankfurt, uđemo u avion i možeš zamisliti moje zaprepašćenje kada sam video da su Janick Gers i Steve Harris na istom letu :)) Posle par minuta (kada sam malo došao ka sebi) ukapiram da je većina putnika u stvari Iron Maiden crew. Janick i Steve su mi potpisali karte i na svu sreću imao sam foto aparat pri ruci tako da smo se i slikali.