SUPERSUCKERS, DMT
Drugi novi klub SKC
Beograd, 01.03.2007.
Konačno sam i njih dočekao. Supersuckers u Beogradu.
To uopšte nije mala stvar, a kako bi i bila kada im je dabl-dek­er, onoliko velik. Nakon njihovog iskrcavanja, pijenja kafa u Liv­ing Room-u, šetanja po bližoj okolini i ručka, došlo je vreme i za tonsku probu. U međuvremenu je Komandant Adam, monti­rao četiri kamere i dva krajnje pržačka reflektora, ne bi li snimio koncert. Već se na samoj tonskoj probi, koja je trajala kratko i na kojoj su odsvirali "Bad, Bad,Bad" i "Tush" (jeste od ZZ Top), baš kao što je i njihov stage-tech Dale, rekao, videlo šta će 'suckersi da urade uveče. Srušiće kuću! Ko zna, njemu dva, nema tu bespotrebnih drndanja i oslanjanja na tehni­ku i pomagala. Turiš kabl, odpanjiš se i sviraš. To je iskonski i to se kod njih oseća.
U 22h i neki minut, DMT su krenuli svoj set. Oni su jedan od onih bendova, koji poseduje umeće, pesme, ali nema sreću.
Na žalost u ovoj sredini, će uvek biti na nivou vrlo dobre pred­grupe za strane garage-rock-punk bendove.
Bilo bi lepo kada bi došli do stepenika više, ali sa jedne stra­ne i sami su krivi za to, jer malo rade na svojoj promociji.
Bilo kako bilo, DMT su krajnje korektno ispunili svoj zadatak.
A, posle njih došlo je vreme da svi dignu "roge" ispred sebe.
Eddie Spaghetti i kompanija su zauzeli svoje mesto na bini. Skoro popunjen DNK SKC-a ih je doče­kao skromnim ovacijama i to je bilo tako sve dok se uvodna "This Is R'n'R" nije završila. Zadnji ton pesme je označio i početak ludila u publici koja bar što se prvih redova tiče nije mogla da bude mirna. "R'n'R Records..." je usledila. Joj. To uživo zvuči triput, ma kakvi šes'šes'šes' puta bolje nego na CD-u. Treća je bila "Rock Your Ass", tek toliko da se zna šta treba očekivati. Gospoda Dan "Thunder" Bolton i Ron Heath­man su takvi j...či majke na gitarama, da to prosto boli. To je onaj stil sviranja, koji ug­lavnom samo amerikanci neguju: sviraj gitaru dok ne iscediš mas' iz nje. Totalno r'n'r, country ili hard ili punk, ali se oseća uživanje u pritiskanju onih jadnih žica.
Gospodin Scott Churilla (ex-Reverent Horton Heat) je u toku svirke demonstrirao sve "udaračke" cake i zajebancije koje bubnjar treba da pruži, a dupla bas pedala je samo pojačavala visokooktansku tutnjavu (pogotovo u pesmi "Luck"), koju su više nego dobro raspoloženi 'Suckersi, stvarali.
Spaghetti je sve vreme, cimao onaj bas i sa smeš­kom i nezobilaznim kaubojskim šeširom, pokazivao "roge" i uvodio publiku u čarobni rock svet Supersu­ckersa. Evidentno je da mu je ručak itekako prijao, te je morao da izbaci holesterol iz sebe. "Bad, Bad, Bad" i "Evil Powers of R'nR" su samo protunjale sa­lom, koja se sve više pretvarala u kotlarnicu prepu­nu raspoloženih ljudi. Potom jedna od mojih omilje­nih, jedna od onih koja je krajnje predvidljiva, jedna od onih za koju znate da posle country-blues uvoda sledi ulet u punokrvni rock. Da, bila je to "Supersu­ckers Drive-By Blues".
Do tada su i oni, koji su po prvi put čuli bilo šta od 'suckersa, shvatili da pred sobom imaju bend, koji ne zna da stane i koji ne oprašta nikome. "Roadworn", "Mudhead" pa "Dirtroads, Deadends and Dust", e, tu je moglo malo da se predahne i možda malo uz "Gamblin'", a tada je došlo vreme za "Beat To Shit". Ma, da, prebiće nas. Em, reflektori tope, što one na bini, što masu ispred, em što je zvuk isuviše jak za onaj mali odvratni klub. Nakon, jednog od favorita, oličenog u "Crrepy Jackalope Eye", usledilo je predsta­vljanje benda i šablonsko ali krajnje efektno predstavljanje benda sa presviravanjem u svim mogućim rock granicama, da bi se završilo uletom u fenomenalnu "Pretty Fucked Up". I za kraj uz Eddie-evo objašnjavanje publici da ćemo svi da uštedimo pet minuta vr­emena ako se odmah krene sa zvanjem na bis, pukla je "Goodbye".
E, publika je shvatila da sa kaubojima iz Arizone, ipak nema šale i da mora da malo odere svoje cenjene dlanove u kojima obično drži čaše, ne bi li "momci" ostali na bini. Ma, dok smo svi digli roge uvis, Supersuckers su već pržili svoju prvu pesmu na bis. Tada je na Heathman-ovo zadovoljstvo došao red i na obradu Segera - "Cowboy Song", koja se baš kao i kod Thin Li­zzy, prelila u jedan deo od "Rosalie".
I za sam kraj, da se zna da smo svi nekad imali rep. "Born With A Tail" sa još jednim presviravanjem, ovoga puta i unakrsnim između Ron-a i Eddie-a. Churilla je atraktivno "ispolivao" svoje bubnjeve, Dan je izvukao poslednji ton iz svoje gitare. Super­suckers su digli gitare uvis, pokazali "la mano cornuda" i otišli sa bine. Dovoljno, umesto najavljenih 70-ak minuta, oni raspoloženi odprašiše 90-ak.
Eddie je posle svega potpisivao sve što su mu ljudi davali pod ruku, a Heathman se uredno žalio da ga je reflektor spržio.
Posle svega, seli smo u "Living Room", ne bi li popili još po­nešto i ispričali se do vremena predviđenog za njihov od­lazak.
Svi smo se složili u jednom: a to je da su Motorhead, AC/DC i Ramones najznačajniji i najbolji rock'n'roll bendovi.
Tada sam i Eddie-u objasnio da je "awesome" kada se kaže po Srpski u stvari osam, bilo mu je zabavno i otišao je do au­tobusa vičući "Eight". Rekli su da im je bilo super (što i nije čudno uopšte) i da će doći opet. Dakle, sledeći put se spre­mite za veliku salu momci kaubojci i devojke kaubojkinje.
Supersuckers for YA!
Photo by Anamarija Vartabedijan