HAMMERFALL, KROKUS, THE POODLES
SKC
Beograd, 17.02.2007.
Ovo je bilo još jedno veče za radovanje, onih koji vole priče o templarima, čekičima i koji i dalje veruju da bi Konan Varvarin, da je rođen kasnije, bio upravo onaj jahač sa Hammerfall om­ota. Što se moje malenkosti tiče, ja sam došao zbog Krokusa, jednog od mojih omiljenih bendova iz perioda 1981-1985 godi­ne. Svojevremeno se sećam da se o Krokusu pisali kao o be­ndu koji svira precizno kao Švajcarski sat i huči kao oluja sa MonBlana.
Dobro, to jeste da zvuči malo pretenciozno, ali se ispo­stavilo i kao krajnje istinito.
Ispred Krokusa, svirali su The Poodles.
Očekivao sam tipove sa kosama a la Winger i Steelhe­art, kada im je već ime tako, a ovi ništa. Gde je bre tu ta­piranje, treba održati pravovernost imena.
Iako obične pudlice, smatram vrlo ružnom vrstom pse­će rase, pogotovo kada ih šišaju na kretenski način, ovi ljudski The Poodles i nisu bili toliko loši. Melodično i sasvim korektno, ali ništa više od toga. Svejedno pod­ržavam postojanje takvih bendova.
Inače, crveni kožni komplet je bio super.
A onda spetakl, za nas starije. "Heatstrokes" na početku. Krokus zvuče, glasno, jasno, pr­ecizno.
Rock 'n' roll.
Pravi, znojav i prljav.
Marc Storace (inače rođen na Malti), peva kao u najboljim danima (dakle 1984. godi­na). Krokus su neka vrsta neprirodne ali vrlo dobre simbioze između AC/DC i The Scor­pions (dok ovi nisu poludeli i počeli da prave sranja). Druga pesma je bila naslovna nji­hovog poslednjeg albuma "Hellraiser", pa onda još jedna novija "Angel Of My Dreams". E tu je već bilo vreme za zahuktavanje sa starim dobrim praštećim hitom "Bad Boys, Rag Dolls". Nema tu mačeva i čekića, samo dobar sexy-rock, i mislim, smatram da su takvi textovi mnogo približniji svetu, ali dobro neka se deca lože na fantastiku i mitove.
To je bila i idealna pesma da Mandy Mayer, iskaže sve vrednosti pravog RnR gitariste, dok je ritam-gitaroš sve vreme imao tako j... no dobar zvuk, da je to bolelo.
Uz malu dramu i mikrofoniju (namerno proizvedenu), krenula je i "Screaming In the Night", meni draga, a mom drugu Borku, jedna od onih pesama koje je on obično putem šestara uklanjao sa vi­nila. Nema veze, malo švajcarske romantike, nežna pesma, baš kao Milka. Iako, očigledno publika (bar njen veći deo), nije znala ništa od pesama Krokusa, to im nije smetalo, da kako je vreme odmicalo, pokažu iskreno oduševljenje i daju podršku uz pesme "Eat the Rich" i "Easy Rocker".
Upravo to je iskoristio, fenomenalni a la Bon Scott pevač Storace, da bi upitao publiku da li je Beograd rock grad. Jeste, postaje po­lako. Uz opšte odobravanje ušlo se u "Rock City" (moja omiljena sa albuma "Hardware").
Pevanje se nastavilo uz "RnR Tonight", da bi opšta ludnica, koju je svojim zaletom i naletom na nedužne bubnjeve, izazvao biv­ši Accept bubnjar, krenuvši silovito u pravu ortodoksnu HM rokačinu "Headhunter".
Uz malo produženi kraj pesme Krokus su završili svoj 45-ominutni set.
E, to je bila ta oluja sa Mon Blana.
Šteta što oni nisu hedlajneri. Ali, svako vr­eme ima svoje heroje, iako sumnjam da će "čekičari", ikada u životu prodati i snimiti ploča, koliko je to Krokusu pošlo za ruka­ma, glasom, gitarama, basom i bubnjevima. Izvanredan bend, čak i posle više od tride­set godina trajanja. Što bih ja rekao - dobra treska.
Tu je i usledila, promena pozicija, ja izađoh iz sa­le, ne bi li kupivši Krokus majicu (kad nisam imao kao mali, e neka sada imam), a ostatak mlađarije ulete u unutra, da bi videli svoje heroje.
Oko 800 ljudi je uživalo u devedesetak minuta na­stupa "Čekičara".
Oni su svoje pošteno odradili.
Počeli su sa "Threshold", pa je bilo tu i "Templars of Steel", "Riders Of the Storm", "Legacy Of Kin­gs". Mnogo pozeraja uz zvuk koji je bio slabiji ne­go u toku Krokusa. Smenjivale su se sve poze sa dignutim gitarama i gitaristom koji se popeo por­ed bubnjara, ne bi li na "kamenom zidu" (scenografija, jeste), odsvirao svoj solo. Svirali su oni svašta još npr: "neka čekić padne", pa "čekić koji pada", da bi došli do posled­njeg hita "Natural High" (za koji su snimali spot prošle godine u BGD-u, kada sam i ra­dio intervju sa Oskarom, koji me je više impresionirao kao poznavalac muzike, nego kao autor ovakvih pesama). Nisam imao snage da ulazim do kraja unutra, samo sam čuo poslednji bis i omiljeni sprski hit "Hearts Of Fire", i zaista me je mrzelo da brojim da li su svih 38 puta ponovili naslov pesme. Za onoga ko to voli, ovo je bio savršen koncert, gde su svi mogli da složno i ukršteno dižu ruke i pevaju do mile volje. Meni je lično od svega što su Hammerfall uradili, najimpresivnija bila Joakimova jakna. I to je nešto... sve ostalo iako vrlo kvalitetno i bez greške je bilo nekako isuviše nategnuto i neiskreno.
Photo by Aleksandar Zec