ELEKTRIČNI ORGAZAM
Dom omladine
Beograd, 09.02.2007.
S obzirom na izuzetno frekventnu medijsku aktivnost Srđana Gojkovića Gileta (mislim da nije postojala nijedna TV emisija osim Dnevnika u kojoj se nije pojavio) i veliku propagandnu ka­mpanju oko izlaska albuma "Breskve u teškom sirupu vol.1", (što znači da postoji i drugi vol, bilo šta već), sačinjenog od rari­tetnih i koncertnih snimaka iz prve faze benda, koji su preko dve decenije ležali u nekoj fioci, nije ni bilo čudo što je koncert bio rasprodat. Samo po sebi, to je zaista dobra stvar.
Konačno da domaći bendovi opet krenu da pu­ne dvorane. Sa druge strane, 90% od otprilike 1.200 prisutnih u Sali Pogon Doma omladine, je evidentno prešlo treću deceniju. Dakle, lako je izračunati da podmladak nedostaje...
Eto problema.
Koncert je po starom dobrom običaju, kasnio jedno pola sata, ali to nikome nije smetalo.
Šank je bio prepunjen, a oko njega su se sm­enjivali svi koji znaju da uz rokenrol najbolje ide pivo.
Pozdravljam istomišljenike.
E, onda je krenuo novotalasni kermes. Njihov prvi album je meni jedna od najdržaih pl­oča iz tog perioda. Nastup (doduše ne baš nastup, pošto za nastup treba i scenografija itd.), koncert su otvorili sa "Električnim orgazmom". Vrlo ubedljivo i sasvim dobro, da bi se podsetili nekih lepših vremena, kada je ovaj zvuk pretio da bude mainstream.
Već na sledećoj pesmi, koja se kliče "Vi", vokal je preuzeo stariji Van Gogh, Ljuba Đukić, (brat mlađanog Zvonka, vodi­telja slikarsko-muzičke sekcije u ansamblu Van Gogh).
Sasvim pristojno, mada lično ipak mislim da ljudi više vole Gileta, u ulozi pevača, no kao što je bilo najavljeno, ovaj ko­ncert je bio rekapitulacija, nekih davnih vremena. Usledila je "Pođimo", vrlo dobra rhythm&blues furioznost na new-wave način.
E, onda je u sali postalo nepodnošljivo, svi su se gurali, va­zduh je ponestajao, bilo je pretoplo i tada je bilo najlakše i najpametnije izvući se napolje i priljubiti se uz svog najbo­ljeg prijatelja Šanka.
Nisam se nešto trudio oko povratka u salu. U foajeu se sas­vim pristojno čula muzika, jedino mi je pogled kvario TV ek­ran, na kome je bio VH1 i unplugged nastup, onog preminu­log što svira u džemperu, a da nije Đorđe Balašević.
Majku mu i to na televizoru je bio retro, baš kao i El.Org.
Od onoga što sam još napolje čuo, je bilo skandiranje imena pokojnog Čavketa uz pesmu "Kako bubanj kaže", da bi opšti klimax srednjih godina usledio uz prvi bis na kome su odsvi­rane "Zlatni papagaj" (koji više ne postoji, čak ni u Londonu) i pesma o onome što nas uvek zajebava a odaziva se na "Ko­nobar".
Na drugom bisu jedna od novijih pesama (u odnosu na pe­riod kome je koncert bio posvećen) "Ne postojim", jedna od mojih omiljenih. Skoro dva sata svirke, malo li je za proslavu 27-og rođendana benda?
P.S. Za bilo koji sledeći slučaj, ljudi, ako se koncert rasproda i ako se zna koliki će biti spisak, ej, bre, postoji ona donja sala u kojoj bi se lakše disalo? Mislite o tome!
Photo by Anamarija Vartabedijan