THERION, GRAVE DIGGER, SABBATON
SKC
Beograd, 05.02.2007.
Dok sam ja u Living Room-u, nameštao play listu za to veče, Sabbaton su već počeli da sviraju svoj set. Plafon mi se sas­vim lepo tresao nad glavom. Ako ću da ginem, to baš i ne mo­ra da bude od instrumenata i buke ovih Finaca. Ipak, zahvalju­jući ljutoj kompjuterskoj mašini, zakasnio sam da ih overim uživo, ali mi je moj prijatelj, inače narodni poslanik sa sve iste­toviranim Gene Simmonsom na ramenu, rekao da su bili su­per i otišao da kupi njihov CD.
Eto ti ga na, nisam valjda propustio nešto zaista dobro?
Sumnjam, s obzirom da nisam ljubitelj, ni power, ni progressive škole.
Nakon kratke pauze, uz zvuk klavijatura, na binu je izašao be­nd zbog koga sam i došao na koncet: Kopač grobova.
Tek posle instrumentalnog dela, na binu je izleteo Chris Bolt­endahl i krenuo sa vrištanjem, pevanjem i sličnim egzibicija­ma. Grave Digger su svojevremeno bili predstavnici škole ort­odoksnog, pravog i ničim pokvarenog heavy metala. Posle tr­ećeg albuma, su rešili da se pridruže power odeljku, te sam od tada izgubio interesovanje za njih, ali sam ipak uspeo da čujem neke albume.
Ovo što su kopači grobova, odsvirali spada u taj power peri­od, sa sve uzdignutim, mačevima, sabljama, krstaškim poho­dima, magijama, vračevima i ekskaliburima.
A, da to je bila jedna od pesama na po­četku. Publika je bila više nego razdra­gana, a ja sam se nervirao što se gitara ne čuje dovoljno jako. Uopšte, celokup­na zvučna slika (posle dužeg perioda u SKC-u), je bila prilično muljava, ali to na­še heroje mača, moći i magije nije spre­čilo da pošteno i očigledno nadahnuto sviraju.
Ređali su se tu hitovi tipa Morgan Le fey, Silent revolution, Knights Of the Cross. Onda je došao na red bis, kojim su Gra­ve Digger bili više nego pozitivno iznenađeni. Sam Boltendahl, je u više navrata ponovio da mu je drago, što sviraju u Beogradu, pred tolikim brojem ljudi. Odsvirana je Rebe­llion, a onda nešto i za mene, prva pesma sa prvog albuma Heavy Metal Breakdown, eto i to sam dočekao.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Jesu se od­metnuli u neke vode koje meni lično ne prijaju, ali su svoj set odsvirali više nego dobro i pošteno, još da je bilo vi­še starih kompozicija, eh...
Opet, pauza.
Bina se polako postavljala za zvezde večeri. Platno sa dizajnom prozora i vit­raža kao na gotskoj katedrali.
Drama.
Muk, tišina, klavijature.
Zao uvod, Therion na bini, i to dva gita­roša, basista, sakriveni klavijaturista, dve debeljuce koje pevaju, bubanj, dva pevača, još gitara po potrebi, idi bre ima ih skoro kao da su Del Arno band.
Ja to ne volim, baš kao i Del Arno Band.
Meni je to dosadno.
Progresivno-pompezno-gotičarsko-metalno lelemuđenje.
Operu, nikada nisam voleo, to je i razlog zašto mi valjda više prija Di'Anno od Dickinsona.
Dramu, jedino mogu da odobrim kod Queen­sryche. Therion, očigledno jesu veliki bend u evropskim okvirima, oni zaista sjajno sviraju i pevaju, na bini se ponašaju po pravom heavy metal kodeksu, zbog dramaturgije i čitaju reči iz požutelih knjiga sa kožnim povezom.
Vizuelno, njihov koncert zaista odlično izgleda, lajt odlično prati atmosferu pe­sama, jedino pjevačce nisu neke (mis­lim fizički), ali zato pevaju pa ubijaju.
Sve to dobro zvuči i izgleda kao celina, ali meni je to smtrno dosadno i toliko ne rock'n'roll da mi je muka.
Svaka njima čast, oni su odsvirali puna dva sata. Sala je bila takođe puna. Dob­ro je da se taj koncert dogodio, treba sve videti da bi se odabralo ispravno i po srcu.
Ja sam moje predubeđenje po pitanju Theriona nažalost i potvrdio. Nema veze, makar su Kopači grobova bili dobri...
Photo by Anamarija Vartabedijan