LAIBACH
SKC
Beograd, 04.02.2007.
Emona je u doba starih Rimljana, koje je samo Asterix znao zajebati (Obelix je ionako samo ždrao veprove), bio naziv za da­nas najlepši grad nekadašnje nam velike države. Onda su do­šli protivnici Prleta i Tihog, a dakako i Bate životinje i tom gradu dali ime Laibach. Potom su ih Prle i Tihi sve zajedno sa Batom i Smokijem (šuška i krcka) isprašili i napaćenom gradu dali ime Ljubljana. E, onda je ekipa disidenata, stranih plaćenika, domaćih izdajnika iz Trbovlja rešila da šokira tadašnju nam dr­žavu i da oformi kulturno-umetničku skupinu znanu širom sveta kao Laibach. Svejedno, dok smo bili zajedno u velikoj nam državi, niko ih i nije preterano fermao na ovim pro­storima, sem možda "šačice" njihovih istomišljenika. Čak se uz pomoć mog slonovsko-jermenskog pamćenja sećam jednog teksta iz tadašnjeg zagrebačkog "Starta", gde su upoređivali "publiku" pomenutih Slovenaca i onih što vole da se zakopčavaju sa bijelim dugmetom, te onda kliču "hop-cup poskočiču". Tekst im baš i nije išao na ruku, ali s obzirom da su oni bili udarnički opredeljeni, posle mnogo godina napornoga rada us­peli su u svom naumu da zajebavaju svet i to vrlo uspešno. Hodiči frdamani.
Ta skupina, predvođena pevačem Milanom Frasom, je, evo, ja mislim, po peti put u poslednjih osam godina došla da napravi muzičko-scensku pizdariju u našem glavnom gradu. Laibach, sada promovišu novi album "Volk", na kome se na­laze obrade himnih svih "velikih" zemalja. I u totalno-novoj postavi (niks bas i gitare, dakle elektornika ili kako ja to zov­em - elektroliti), uz zvuke Srpske himne "Bože pravde", Slo­venci izađoše na binu, prepunog SKC-a, koji ih je dočekao ovacijama i opštenarodnim ushićenjem.
Subverzivni elementi su krenuli sa Nemačkom himnom, da bi američku "Star Spangled Banner" iskasapili sa tekstom: "Spasite nas od vaše slobode, pravde, mira, arogancije i ponosa", sve dodajući američkoj zastavi (na video bimu), naftne BUSHotine. Kada smo kod ove himne ja ipak preferi­ram onu verziju kostiminiranog benda Kiss, a nikako od on­og mrtvog crnog gitariste.
No, to je sada nebitno, Ljubljančani su nastavili sa ob­radama himni: Engleske, Francuske, Italijanske, Špa­nske... da bi došli do himne slovenskih zemalja. Iha, nisam ni znao da to postoji, ali ako je tako, ruku na srce pa da zapevamo.
Onda, je na moju radost i sreću došao i drugi deo ko­ncerta, kada su se prateće pjevaljke dohvatile bubnja­rskih palica i krenule da udaraju u doboše, ne bi li mi odtanzali nešto uz "Tanz Mit Laibach", "Alle Gegen Alle" i tako sve do potpurija njihovih hitova od kojih su naj­veće opštenarodno oduševljenje i ushičenje izazvali "God Is God" i obrada Opus-ovog jedinog hita "Life Is Life".
Jeste, taj živ­ot, nekad siv a nekad žut, a nekada je sasvim zanimljiv i bez gitara i ba­sa (dobro to je pičilo sa klavijatura), ali ono što je bitno je da čovek uvek mora da ima neku ideju nebi li naterao ljude da se raduju. Laibach, su ovim koncertom dokazali veštinu svojih manipulatorskih sposobnosti i ideju ka­ko da svaki koncert pretvore u jedno, za pub­liku, novo iskustvo. Jer, da se mi ne lažemo, da nije bilo Laibacha, ne bi postojali Die Kru­pps, a da nije bilo ovih potonjih sumnjam da bi Rammstein doživeo to što danas do­življava. Laibach koncert je uvek jedno dragoceno iskustvo i to tako treba i da ostane.
P.S. Ajde sledeči put i te gitare, nije valjda zbog uštede na dnevnicama?
P.P.S. ovo Č je zbog slovenštine.
Photo by Anamarija Vartabedijan