CACTUS JACK
Living Room, SKC
Beograd, 25.01.2007.
U Living Room-u Skc-a, svakog četvrtka se održava veče na kome neki bend prikazuje svoju privrženost nekom svom omiljenom bendu. Tog četvrtka, na red su došli, dobro poznati Deep Purple zagriženici (bar jedan od njih sasvim sigurno), Cactus Jack.
Oni odavno ga­je ovaj "tribute" i to odlično rade (za neupućene imaju i dvostruki CD, sa sve odsvi­ranim purpleisanjem).
E sad, gde je bio problem tog četvrtka.
Problem je bio, što to veče još nije razrađeno i što se koncert NE reklamira sa dva plakata na vratima "kluba". Sa takvim marketinškim trikom: "Kako pri­vući što manje ljudi", Cactus Jack su se susreli sa jedno četrdesetak gostiju koji vole duboko ljubiča­sto (ja nisam gost i ne volim purple, dobro ajde, je­dno pet pesama je u redu...). A po meni da se ne lažemo, taj prostor mi i nije baš za ovakvu svirku.
Nebitno, Cactus Jack su kao pravi profesionalci, koji vole da sviraju (to je najveći plus ovog benda) odrmali svoj Deep Pu­rple tribute bez ikakvog pardona. Krenuli su kao što to i obič­no rade sa "Highway Star".
Uz odličan zvuk i odvratan light, usledilo je još dva sata Deep Purple hitova, od kojih su dva iz tzv. četrvte faze, i to oba sa al­buma koji se zove perfektni stranci, odn. "Perfect Strangers".
Lično mislim da i nema nešto pesama od tada koje bi mogle da se okarakterišu kao hitovi. A i nešto me ...... za Purple.
Enivej, Cactus Jack se odlično nose sa ovim bendom koji bi nekome predstavljao problem, doduše i oni ga imaju i to u onoj pesmi koju su čak i Deep Purple prestali da sviraju. To je ona famozna, kada se iščekuje rikošet, a govori se o detetu koje se zagubilo u vre­menu. Alf (ne vanzemaljac, nego pevač dotičnog benda), ma koliko se trudio ne može da izvuče ono dranje na koje je Gnjilan bio toliko ponosan.
Sa druge strane u krešendu te pesme, Cactus Jack, zvuči izuzetno raspoloženo i vrlo ubedljivo i to predstavlja najveći raskorak u numeri "Child In Time".
Ostatak materijala u koji spadaju još: "Black Night", "Hush", "My Woman From Tokyo", "Mistreat­ed" i "Gori" je bio više nego ube­dljiv, a tu su se opet najviše ista­kli gospodin Samuilov na "orga­nu" koja deluje kao poveći kom­ad komode od crvotočine i odazi­va se na ime Hammond i gospo­din "ja volim Blackmorea", Bucko, koji je, da se zaista ne lažemo, iako smo prijatelji, jedan od naj­boljih gitaroša na ovim prostorima. Ritam sekcija standardno zabavna i više nego sta­bilna sa sve osvrtom i izrazima "a šta će sada ova dvojica da odsviraju?" Ma, Cactusi zaista vole da sviraju i zbog toga ih treba poštovati.
Lepo veče za sve koji vole Purple. Šteta je samo zbog količine ljudi. Više reklame i sreće idučeg puta...
Photo by Anamarija Vartabedijan