NAPALM DEATH, OSMI PUTNIK DVA
SKC
Beograd, 24.01.2007.
Beše to dugačak dan. Kako to obično biva sa Jat-om (ili u pre­vodu na engleski Joke About Time), avion sa Napalmima je malo kasnio, te se vozač kombija (inače jedan od vođa navija­ča CSKA iz Sofije), nauživao vozeći ukrug i gledajući panora­mu, našeg aerodromskog dragulja, odnedavno poznatog kao aerodroma Nikola Tesla.
Dobro, da ne budem baš surov, kašnjenje je bilo "svega" 30 minuta. Hotel , pa večera. S obizrom da sam bio pripremljen na to da su vegetarijanci, a Mike "Barney" Greenway ekstremni vegetarijanac (čak ni riba, ej), i nisam se mnogo uzbudio, kada su krenuli da krkaju krompir sa zelenišom i pomalo ribe. Ja sam bio zadovoljan sa mojom bečkom šniclom i prilozima.
A lepo mi reče moj webmaster, prijatelj Namchor: "Nosi, bre, fotoaparat sa sobom i slikaj. To je mnogo zanimljivije, od koncertnih slika". Jeb..ga, bio sam poslovično lenj. Ali svejedno dok smo čekali da pripreme večeru, lepo smo se ispričali o fudbalu. Kasnije sam primetio da Barney ima is­tetoviran grb Aston Vile na listu. Šta ćeš, pogreši čovek. Ipak, su moje "tobdžije" bolje, a da ne pominjem Barsu.
U holu SKC-a, skupilo se ekstremno malo ljudi, da bi čulo ovaj ekstremni bend. Doduše ovo je treća poseta Napalm Deatha zemlji i državi Srbiji (prošli put pre dve godine na Exitu, a prvi pre deset godina u SKC-u), te je donekle i razu­mljiv pad interesovanja za njih.
Međutim, za dobar početak događaja, pobrinuli se se odlični domaći zajebanti Osmi Putnik Dva. Osunuše oni drvlje i kamenje po svim metalskim "ideologijama" i to u tako­đe ekstremno kratkim formama. Sve hit do hita. Kratko i ubojito.
A onda je usledila metomorfoza, pristojnih i finih vegetarijanaca u razuzdan bend. Ja baš i ne mogu da se pohvalim kako se nešto lo­žim na taj zvuk, ali Napalm Death su otac i majka svih ekstrema. Tolika količina super­soničnog raspucavanja, izuzetno dobro ods­viranog, odavno nije viđena na ovim prosto­rima. A za ljubitelje benda bilo je vrlo više nego važno da su sve tekstove mogli da ot­pevaju zajedno sa bendom, posebno se os­vrčući na refrene tipa "grrr, gr, grrrrrrrr". To je zaista zabavno, Barney ispriča priču o čemu je pesma (kao i obično socijalne nepravde, religija, patak đoka itd, sve što nas napada oduvek...politika,bre!) i onda u tridesetak sekundi izgrmi sav tekst uz po meni izvanredan scenski nastup koji podseća na pobesnelog Rodnija ("Mučke), ukrštenog za razuzda­nim pavijanom. Dobro je da bar postoji šlagvort, ne bi li se neupućeni snašli. Ostatak benda, od kojih svojom pojavom i udaranjem po basu, najviše impresionira Shane, je ekstremno funkcionalan, a gitarista Mitch Harris možda ima i previše nabudžen zvuk za ovakav tip svirke. To sa budženjem je razumljivo, jer on je ipak Amerikanac, a oni to vole, da sve bude skupo, pa makar to bila i grind-core forma.
Napalm Death su svojih standardnih sat vremena nastupa odnapalmili energično, (do­duše ni ne može drugačije) i otišli sa bine.
Kratka stanka. Bis od čitave dve pesme (čitaj tri minuta), od kojih je prva bila ob­rada Dead Kennedys standarda "Nazi Punks Fuck Off". I taman kada je sve de­lovalo da će lepo da se završi, odska­kujući svoj poslednji skok, Barney je is­krenuo zglob na nozi, te je morao da bude odnešen sa bine. Pouka ove priče je da nije svako Iggy Pop. Ukratko jedna sasvim sportska povreda, doduše beše mi malo neprijatno dok sam mu stav­ljao led na nogu i vezivao to peškirom (da skinuo je čarapu prethodno), ali Mr. Greenwey je sve to stoički (Stoičkov, vaistinu St­oičkov), podneo. Posle je malo falilo da zaborave pasoše u hotelu. Kakva banda... beše to dugačak i zabavan dan. Ljudi, a gde ste vi bili... na forumu možda?
Photo by Anamarija Vartabedijan