BAJAGA I INSTRUKTORI
Beogradska Arena
Beograd, 23.12.2006.
Četiri i po godine je prošlo od prethodnog koncerta Bajege i Instruktora u Beogradu.
Malo isuviše, po nekim mojim merilima.
U međuvremenu ova skupina uvek optimističkih mladića je objavila jedan "live" i jedan studijski album. To je bilo sas­vim dovoljno da se ispuni ta koncertna pauza vezana za gl­avni grad, ove države, znane kao Srbija. Beogradska Arena je tako imala priliku (da li još uvek bez upotrebne dozvole, to ni Šerlok Holms, ne bi uspeo da sazna), da bude domaćin prvom Srpskom pop-rock izvođaču. U prvi mah je to delovala kao nemoguća misija, ali uz odličnu reklamu, pristoj­ne cene karte za koncert, Arena je bila dobrano popunjena.
Podaci variraju od 13 do 17 hiljada po­setilaca. Super, s obzirom da je onom­ad na Tašu bilo oko 7.000 ljudi.
Takođe mislim da su Bajaga i instruk­tori, bili i jedino moguće rešenje, da se nešto pokrene od obamrlog rock n ro­lla ili pop-rocka, u ovoj zemlji.
Zato sam iz sveg srca navijao za us­peh ovog koncerta. A, da se ne laže­mo, i dalje mislim da su prva dva albu­ma ovog autora, udžbenik za kvalitetan mejnstrim.
E, sad s obzirom na rigorozne mere ulaska u Arenu, koncert je okasnio jedno poluvre­me (45 min. za neupućene), a onda uz preglasan bas i bubanj, Bajagić i instruktori opti­mizma su krenuli sa pomalo isilovanim "hitom", pesmom "Zmaja od Noćaja".
Zašto to, neće mi biti jasno, ali nema veze važno je da je koncert počeo.
Sledeća je bila "Grad", zvuk je počeo da se popravlja, ali gitare su i dalje bile ispod sva­kog čujnog nivoa, a možda sam i ja gluv od­avno. Do "Berlina", Bajaga nije uzeo gitaru, a onda je sve krenulo u pozitivnom pravcu.
Trebalo je uneti malo živine na koncert.
To se desilo i sa konačno izbalansiranim zvukom i sa pesmama "Verujem-ne veruj­em", "Lepa Janja... (zašto, bre?), "Gore do­le" i fenomenalnom "Godine prolaze", koju je uvek vedri konferansije, svirač gitare, let­ač u vazduh i odličan pevač Žika Milenković, najavio kao jedno "tapkanje u mestu", bar što se tiče godina. Možda vreme zaista i ide, to se i vidi na licima ljudi koji su bili na bini, s obzirom na njihov jubilej od dvadeset dve i po godine, karijere, ali neke pesme, a ovo je bila jedna od njih, zaista nikada neće za­stareti. "Tišina" je bila fenomenalna (taj izraz je Bajaga koristio često, obraćajući se od­lično raspoloženoj publici), videlo se da je bendu drago što može i da se rasvira.
Posle zaista impresivnog rasviravanja, usledio je trenutak za novi triling, prva je bila ona vrlo dobra vezana za kapi kiše, a potom se na binu popela i Bebi Dol, otpevavaši u "du­jetu" sa Bajagom, dve meni ne baš drage pesme: "Bademi i so" i "Fanki Taxi".
Ali, ajde, treba promovisati i to novo, šta ja sad serem, da bi ja samo pesme sa prva dva a! Ovo je ionako bio koncert za rekapi­tulaciju, i za svakoga ponešto.
Tu su se našle i "Limene trube", pa je zatim Žika nastavio sa "Exstazi pazi", da bi bend odlično ušao u "Život je nekad siv, nekad žut".
Na početku "Muzike na struju", na bini su se pojavile (na dobro odabranom mestu, očigledno se o celokupnoj produkciji kon­certa, vodilo dosta računa) i članice vokal­ne grupe "Vrelo", njih osam, skroz slatkih a i uhougodnih. Te je bilo logično da oni ot­pevaju još jednu novu (za to se tog dana vrteo spot u poluvremenima svih utakmica, je­dno tri puta minimum) "Pod jasenom".
Dobro, to je onako fini kantrić, ništa pretencioz­no. Hitić. Ja sam ipak dočekao svoje sa "Džez­erima", "Marlenom" i "Malim slonovima", koje bole mali đonovi, a publiku i mene očigledno dlanovi i grlo.
Jeste ta nostalgija, bolest jedna gadna.
A tu je krenula i hit-lista: "Sa druge strane ja­stuka", "XX vek", pa ona o rasutim drugovima, 220 u Voltima, "Plavi Safir" (e nju baš i ne lju­bim uopšte, ali je hit), "Ti se ljubiš..." i kraj 135-ominutnog koncerta uz "Kad hodaš".
Emocije su čudo, a i Bajagin glas, koji s godi­nama još više dobija na težini (samo da se ne raspevava). A onda, ovacijama i trup­kanjem u pod izazvan bis. I to prvi. Niko nije theo da žmuri, svi su gledali prelepu binu i "momke" na njoj, te se pevalo zajedno "Zažmuri". "Tamara", "Šarene pilule" i još uvek (i za vijek i vjekov) efektna "Ja sam se ložio na tebe".
Super, ljudi se još lože na Bjagu i instruktore. Tako i treba, bre!
Drugi bis je počeo sa "442", odsvi­rane su još i "Poljubi me", "Ja mislim 300 na sat"i za kraj ona za "sing-alo­ng" "Samo nam je ljubav potrebna", sve zajedno sa "Vrelom", Bebi Dol, gitarošom iz Plave Trave Zaborava, i duvačima (mislim u instrumente, a ne ono drugo).
Pozitivan kraj jednog nadasve pozitiv­nog koncerta. Trideset i osam odsvi­ranih pesama, preko tri sata svirke, a da se "momci" nisu umorili.
Još malo pa ko Springsteen. Iskreno, se nadam da će ovaj odličan koncert, što u svi­račkom, što u organizacionom i tehničkom pogledu, što u naboju koji je imao, dovesti do pomeranja nekih stvari, bar na muzičkom planu u ovoj zemlji.
Ovako koncert treba da se uradi, čisto da se ne bi i dalje koprcali, bilo mentalno ili mu­zički u blatu, koje je i dalje prisutno.
Photo by Anamarija Vartabedijan