BULDOŽER
SKC
Beograd, 08.12.2006.

Kao tinejdžer (jeste i to sam bio nekada dav­no), nisam shvatao značaj grupe Buldožer. Pr­va njihova ploča (to je ono crno okruglo sa ru­pom u sredini i ima dve strane i sa obe se ču­je zvuk kada to pustite preko gramofona; ovo je za neupućene, a verujte mi, ima i takvih) ko­ju sam pazario bila je "Nevino srce".
E baš tada su oni i prestali da sviraju. Te su me debelo zajebali.
Vremenom sam sakupio sve njihove albume i shvatio da je u pitanju NAJBOLJI i NAJ­DUHOVITIJI bend koji je ikada svirao na prostorima brdovitog Balkana. Samim tim je­dva sam čekao da po prvi put vidim moj omiljeni bend uživo, doduše u okrnjenoj pos­tavi, ali ništa zato i ovo je bilo za prvu ligu.
SKC je po običaju kada su u pitanju ovakvi izleti u istoriju i nostalgiju bio dobrano pun. Publika uglavnom preko 30 godina, znači omladina za lekciju iz istorije 1 (jeb'ga sa ovakvih časova ne treba bežati, ali iskreno mislim da više i nema ko da ih podučava).
Uostalom, baš me briga za njih, Buldožer su bi­li ti zbog kojih sam došao i to pravo na vrme za "Ne brini mama".
Njihove majke su verovatno pre trideset i više godina možda i brinule za njih, ali sada (ako su žive) treba da budu ponosne na svoje sinove.
"Helga" je bila druga. Duhovita, precizna i zabavna. Samo sam se prisetio verzija sa "Ako ste slobodni večeras" i osmeh mi je odmah bio na licu. "Yes My Baby No".
Ma da, Boris Bele, gospodin u godinama, peva (a i svira drske minijature na gitari) sa sve zajebancijom u glasu, kao da se ništa nije desilo za proteklih četvrt veka. Kao da tih proteklih četvrt veka nije ostavilo nikakav trag na njegovom glasu.
Ujedno, sa njim u kvalitetnoj izvedbi je i os­tatak gospode u godinama, koje krasi ne­podnošljiva lakoća sviranja svojih instrum­enata, kao i možda najbolje pevanje prate­ćih vokala što sam ja u životu čuo, a čuo sam svašta.
Buldožer su po tom pitanju neprejebivi. Standardne duhovite opaske, kojima je Bele in­ače sklon, započele su sa prozivanjem prvog gosta koji zbog objektivnih razloga nije mogao da dođe, a i putni troškovi su problem. Taj gost je bio onaj preminuli poeta iz be­nda Vrata. Odmah za najavom moja omiljena "Smrt Morisona Džima".
Tu je negde bila i "nova" pesma od pre deset godina "Blues Napuštenog psa" sa vrlo dobrog albuma "Noć". Ne mo­gu svega da se setim, ali set lista je zaista bila fenomenalna, hitovi i one manje poznate ali vredne pesme su se ređale na impozantan način.
Buldožer su odsvirali: "Dobro jutro Ma­dam Jovanović" (možda ne najbolju, ali sigurno najdužu pesmu, kako je Bele najavio), "Vojno Lice", "Šta to radiš Bul­dožeru jedan", "Djevojčice", "Novo Vri­jeme", "Žene i Muškarci", "Slovenija", "Karlo" (posvećenu Karli Del Ponte , dok je bila muško, ha!), "Slovinjak punk", "Život to je feferon" i ko zna šta još da bi zvanični set za­vršili sa "Ko jebe Buldožer". Sreća i veselje.
To je bio utisak do tada.
Bis je nastavljen sa srećom i veselje­m i to oba bisa.
Odsviran je skoro ceo "ROKENROL" ep + "Izlog jeftinih slatkiša".
Fenomenalno.
Energija, koncentracija i snaga im ni­su ponestale do kraja ovog skoro dv­očasovnog koncerta.
Buldožer su sasvim lako srušili sve pred sobom i ostali "mladi i večni".
Neka takvi budu zauvek, meni će biti.
P.S. Oni toliko dobro zvuče, da prosto čovek ne može da poveruje da nije CD to što svi­ra, a ovi poziraju na bini. Matori zajebanti su savršeni. Snimali su ovaj koncert. Bude li iz­ašao, vredi ga nabaviti.
Photo by Anamarija Vartabedijan