BLIND GUARDIAN, ASTRAL DOORS
Velika sala SKC
Beograd, 16.10.2006.
DIRTTRUCKS, DMT
DNK SKC
Beograd, 16.10.2006.
Koncert Slepog Čuvara je bio skoro rasprodat nekoliko meseci unapred. Slepog Čuvara i ne ljubim nešto, pogotovo što su Ha­nsi i ekipa, dok sam radio intervju sa njima proletos, bili prilič­no rezervisani prema alkoholu. A, kao što svako normalno ro­ckersko biće zna, ko je rezervisan prema pivu (to nije alkohol, to je tečni hlebac) i alkoholu, taj je prilično strejt u muzičkom pogledu. E, baš je to Slepi Čuvar po mom shvatanju muzike. Ukratko od koncerta nisam očekivao ništa, ali mlađa­hni metalci (odsek power-progressive) jesu.
Kao pregrupa (danas se to zove specijalni gost) po­javili su se Švajcarci Astral Doors. Kako mikada ni­sam bio astralno projektovan, a bend Vrata ne mogu da svarim, dakle šanse da mi se ovi svide bile su sv­edene na minimum, a tu su se i završile. Pomenuti potomci najpreciznijih časovničara, sviraju vrlo preci­zno (to im je u krvi, onoj neutralnoj oduvek), vrlo glas­no i vrlo neinspirativno. Takvih bendova ima isuviše, a ovi nemaju čak ni imidž, koji bi ih odvojio od onih isu­više. Pevač, bar koliko sam primetio žarko želi da bu­de nešto između D.C.-a iz benda "Bjelouška" i Andi Derisa iz Helloween. Blago njemu. Za onog prvog sh­vatam i pozdravljam, ali ovo drugo je besmisleno. No, to nije smetalo power-progre­ssive odseku da ih toplo primi i čak da im tapše. Švajcarci osvojiše tri boda u gostima.
Drugo poluvreme je počelo frenetičnim navijanjem već po­menutog odseka i dozivanjem omiljenog tima koji broji šest lica.
Tri i po stalna i dva i po pridodata (dakle turnejska muzikanta). Onaj i po je bubnjar jer se još nije ustalio, mada se stalno slika sa njima, ali po bra­dici mi se čini da br vrlo rado svirao u pr­ojektu između Anthrax-a i SOAD. Nemci, kre­nuše ofanzivno, kao da pred njima nisu potomci Prleta i Tihog i ostalih velikana naše NOR kine­matografije. Iz sve snage udariše u "Into The Storm" i "Mourning Hall". Isto kao i Švajca­rci. Sve profesionalno tačno, do bola. Zvuk odličan.
Atmosfera dostojna srednje zemlje ka prelasku do Mordora.
Ali, ono što fali Slepom Čuvaru je vatra.
Bez obzira koliko ih je publika podržala frenetičnim pevanjem, (imao sam utisak da hansi može komotno kao Bora Đor­đević da otpeva početak i da sve ostalo prepusti fanovima), bez obzira koliko An­dre Olbrich precizno svira svoje solo de­onice, bez obzira na sve, to je meni bilo toliko hladno i dosadno da čak ni favoriti kao što su nove: "Another Stranger Me", "Fly", i legendardna "Bright Eyes", nisu odmakle od pukog recikliranja zvuka sa Cd-a, bez ikakve trunke života, koji je potreban za koncert. A zaista ne smatram da su Blind Guardian, nešto at­raktivni za gledanje. Bilo kako bilo, svi moji poznanici, (oni stariji od 30 godina) su oce­nili koncert kao dosadan, sa velikim D.
Svi drugi su uživali uz Slepog Čuvara i "Silence", "Lord Of The Rings", fenomenalno prihvaćenu baladu "Bard Song" i na kraju "Ogledalo x 2".
Blind Guardian photo by Anamarija Vartabedijan
Pre tog kraja sa "duplim ogledalom", poz­dravio sam se sa prijateljima (šankom na kome više nije bilo crnog piva) i spustio se u DNK (drugi novi klub), sprat ispod. Gore Slepe Čuvare je posmatralo nekih 1.500 ljudi, koji nisu slepi, inače ne bi mo­gli da ih posmatraju. Dole, bilo je prisutno deset puta manje publike, ali je atmosfera bila paklena, znojava i bučna.
Na bini tri Japanke (visine kao da su poto­mke Hobita, dakle uklapale su se u deša­vanja u gornjoj Sali), zane kao Dirtrucks, praše "I Wanna Be Somebody" od W.A.S.P. Kakvo je to bilo iznenađenje i olakšanje za moje napaćene uši.
Tada primetih da basistkinja nosi AC/DC majicu, a bubnja­rka Aerosmith i shvatim da sam na pravom mestu u pogre­šno vreme, jer su ove predstavnice zemlje koja je nekad bi­la sila osovine (i tu se uklapaju sa Slepim Čuvarom, falili su samo neki Italijani), svršavale svoj jednosatni nastup.
Četiri pesme koje sam čuo, zajedno sa na bis izvedenom "Rock Till You Drop", bile su dovoljno da požalim što sam propustio njihov nastup, koji je evidentno bio pravi rock n roll show, za razliku od onog gore. Da ne bude zabune Blind Guardian su vrlo dobro sve uradili (osim bine koja je delovala siromašno), ali meni je to bilo pakleno dosadno.
Da ne bude zabune još jednom, Dirtrucks nikada do tada nisam čuo i bio sam oduševljen energijom koja izlazi iz nji­hovih sičušnih tela, kao i do zla boga prljavim ali perfektnim sviranjem male gitaristkinje. Ono male se podrazumeva jer je Japanka.
Da, od sada ću leti da nosim japanke.
Ima smisla. Banzaii!
P.S. Moji omiljeni Nemci su i dalje Scorpions zaključno sa "Love At Fisrt Sting", Accept i Rammstein, ah, da i Toten Hosen. A za Japan se vidi da ima života i posle Loudness.
Dirtrucks photo by Aleksandar Zec