BACKYARD BABIES, KING TIGER
Jovo Haza Teatrum
Budimpešta, 16.09.2006.
Koliko me pamćenje služi a i emocije, Backyard Babies su uz Gluecifer poslednji bendovi za koje mogu da kazem da se ložim na njih.
Što je strašno za muziku uopšte, jer to znači da se ništa dobro nije pojavilo na sceni još od 1997-1998. godine.
Odnosno ništa što je bre, dobar rock n roll koji može da me na­tera da se naježim dok slušam CD. E a sada je došlo vreme da proverim da li su Backyard Babies dobri i uživo.
Prvo lokacija. Jovo Haza, nikada do sada nisam bio tamo, a to je u sklopu nekog kom­pleksa gde postoje i dve galerije i svašta nešto a pomenuti prostor je teatar.
U foajeu ima šank ali ne može da se puši. Kada sam hteo da uđem u salu sve zajedno sa pivom u ruci, jeb'ga, ni to ne može.
Tekućine van sale. Dobro, ajde da ispijem pa da proverim Mađarske predgrupe. Bilo ih je tri. Po pet minuta od svake, pa po pivo pa ispred hale na cigaret pauzu. Zanimljivo, sve dok su svirale pomenute tri predgrupe: Nuke, Bomb Shell i Nomad (ne Nomads, kamo sreće), više ljudi je bilo ispred hale, konzumirajući dobitnu kombinaciju pivo+cigare. Onda su došli na red King Tiger, Austrijanci, koji su dobili zadatak od Backyard Babies da podignu atmosferu, kako bi gospoda dokusurila publiku. King Tiger to nisu uspeli.
Gitaristi sviraju po uzoru na gitar duo iz Gluecifer, bend želi da bude AC/DC, čak trpaju i Jet-ov "Are You Gonna Be My Gi­rl" rif u jednu pesmu, ali pevač je bre, mnogo očajan i nehari­zmatičan, a i nosi neku kapicu kao da je Prle iz Otpisanih. Ništa bre od tigra. To je opas­na životinja, ovi su neki bebeći tigirći.
A onda u nikako ne koncertnoj atmo­sferi na binu izleteše omaleni Šve­džani. Neko je nekad lepo rekao da se otrov drži u malim bočicama. Nije pogrešio.
Prvo pa u glavu "People Like, People Like People Like Us".
Ura!
Nicke, je za razliku od slike na omo­tu, prestao da se hipiše sa frizurom, te ju je zalizao i kosu turio u rep, a Dregen u kožnoj jakni, jedva je sta­jao na nogama, sa licem na kome se videlo da je vrlo veseo, jer je očigledno ko zna šta strpao u se.
Ma, banda na bini, na ko zna čemu. Ali banda, opaljuje žestoki rock bez ikakvog pardo­na. Greške su vrlo male, Peder (to mu je ime) drži sve čvrsto na okupu i onako levoruk razvaljuje bubanj, koji je postavljen u sixties stilu. Johan pumpa bas, a malopre pome­nuta dvojica luduju i skaču, tako da je Dregen ubrzo završio na leđima, ali je nastavio da svira.
Na sred koncerta je izgleda došao k sebi. A do tada su od­prašili "We Go A Long Way Back", "Brand New Hate", "Star War", "Highlights", jednu za devojke "Cockblocker Blues", pa fenomenalnu crvenojabukastu-motley-crueastu "Roads", da bi nastup koji je trajao oko 70 minuta privodili kraju uz "Make Me Madman", "The Clash" i još neke ne mogu da se setim tačno, ali poslednja na zvaničnom delu je bila "Minus Celsi­us". Dovoljno da mlada MTV generacija pošizi. Ma super, oznojili su se pošteno i na bisu opičili "Dysfunctional Profe­ssional". Dovoljno. S obzirom na njihovo stanje, svirali su kao đavoli i odradili su odličan energetski šou. E, to je jebeni pravi rock'n'roll.
Još da je bilo u nekom klubu, kakvo bi to polivanje bilo... Backyard Babies... People Like Them. A ja odavno i ne grešim.
Photo by David Vartabedijan