HIM, DEATHSTARS
EXIT Festival
Novi Sad, 08.07.2006.
Za Deathstars sam saznao tako, što sam video neku njihovu sliku, valjda najavu za prvi album, pre nekoliko godina u nekom metalnom (inostranom) magazinu. Zanimljivo su uzgledali. Onda sam čuo njihovu obradu "White Wedding" od gospodina Idola i nisam nešto bio oduševljen. Potom sam video njihove nove promo-fotke a i snimali su spot u Beogradu, i shvatio sam da se iza njihovog "wannabe Marilyn Manson" izgleda krije još nešto. Samo nisam znao šta. E tu dolazimo do Exita.
Pred svega nekih pet 'iljade ljudi (do Billy-a se sku­pilo još onih 30.000), uz gromoglasan zvuk triger­ovanog industrial bubnja, Deathstars petorka je za­posela binu. Gitare koje melju sve pred sobom, u idealnom maniru, poznatijih im Nemačkih kolega Rammstein, ritam koji gruva i zakucava i pevač koji zaista želi da bude M.M. su za svojih 45 minuta na­stupa, pomerili svakoga ko je bio ispred bine.
Odličan scenski nastup, ovih mrtvozornika je zaista idealan uvod u njihov koncert koji će valjda Metal hammer organizovati u Beogradu, negde u novem­bru. Preporučujem, samo i dalje imam utisak, kako bi rekao Milić Vukašinović da im fail HITA! A možda bih trebalo i da im preslušam al­bum, bilo kako bilo za koncert vrede.
Posle njih prostor oko bine je krenuo da se popunjava, uglavnom ženskom populacijom, prevashodno obučenom u crno. Princ popularne gothic scene je bio na putu ka bini. Lusteri u obliku svećnjaka su krasili scenu. Idealna scenografija za "ljubavni metal", koji prijatelj Bama Margere promoviše. Na početku "Burried Alive By Love".
Vriska, cika, oduševljenje.
Sve mlađahne gotičarke su oživele svoj mokri san.
Ipak, to na stranu, bile su tu i dobre "Wings Of A Butterfly" i "Right Here In My Arms", što je verovatno bio cilj svake posetiteljke mlađe od 23, na tom koncertu.
Moderni bi-sex simbol Vallo se svojski trudio da peva, što je rezultiralo, čestim odlascima u nei­stražena vokalna područja, ali mislim da to ni­kome u publici nije smetalo. Na "Join Me In De­ath", horsko pevanje, bile su tu i "Sweet Six Six Six" koju je posvetio ne Nikki Sixu, već jednom od svojih omiljenih bendova Iron Maidenu, te "Killing Loneliness", pa još neke malo dosad­njikave sa "Dark Light". I tako. Došlo se i do Isaacove "Wicked Game", opet uz cičavi hor, mada su se i muški da ne bi razočarali svoje damice, pevali. "Gothic Girl" i još neke.
HIM sviraju sasvom dobro, međutim celom nastupu fali dinamika, kao i kontakt sa pub­likom, koji Vallo verovatno ne može da ostvari jer maltene pali cigaretu za cigaretom, ali hajde to mu je zaštitini znak (pitam se samo gde mu je čaša sa venom koju je nekada koristio). Ipak, malo komunikacije im ne bi škodilo. Svoju jednoiposatnu svirku završili su sa "Sacrament" i "Funeral Of Hearts" i ništa. Prilično glupav izbor za kraj koncerta.
Opa, nema bisa. To stvarno nisam očekivao od publike koja je toliko čekala da vidi HIM.
Čini mi se da je više euforije bilo kada sam ih gledao prvi put 1999. godine, na Szigetu, kada su još bili mali bend, tada su se nekako više trudili.
Ovo je delovalo prilično hladno, mada moram da kažem sasvim korektno. Da gospodin Idol nije svirao posle njih, mogli bi da kažemo i da su bili više nego korektni ali but je..ga.
P.S. Momci iz HIM se neverovatno lože na Idola, čak su na nekim koncertima svirali obradu "Rebel Yell", ali dotičnog do Exita nisu gledali. Za vreme nastupa Billy Idola, ceo bend je stajao sa strane bine i gledao NJEGOVO PAKLENO VELIČANST­VO. Valjda su naučili nešto po pitanju kontakta sa publikom.
Photo by Anamarija Vartabedijan