BILLY IDOL
EXIT Festival
Novi Sad, 08.07.2006.
Svojevremeno, kada sam gledao gospodina Billya, gitaris­ta u bendu je bio Michael Younger Smith. Vrlo dobar gita­rista, ali ipak sam proklinjao sebe, što nisam imao prilike da gledam koncert sa Steve Stevensom za gitarom. Dis­kografska pauza ovog malog kočopernog i šarmantnog britanca trajala je tačno trinaest godina, baš kao i razmak od mog poslednjeg prisustva na njegovom koncertu. U međuvremenu u bend se vratio "zabludeli sin" Steve Ste­vens i prošle godine su objavili odličan album "Devil's Playground".
Ovde ide jedno veliko URRRAAAA!
Sve je to bio preduslov za neviđenu sreću, koja je morala da dođe po defaultu, na ovo­godišnjem Exitu.
"I'm gonna bring you Hell" reče gospo­din Idol iz mraka. Krenuo je "Super Ov­erdrive". Brutalno, rokersko-pankerski komad idealan za otvaranje koncerta i najavu šta će sve svih 35.000 prisutnih ljudi preživeti te večeri. Slede "Dancing With Myself" i "Flash For Fantasy", da se i oni stariji koji nisu čuli "Devil's Pla­yground" (sram da ih bude), podsete na pesme koje su bile bitan deo u nji­hovom životu, a posle ovog koncerta će ponovo biti.
Billy Idol, fascinantan, godine na njega utiču suprotno pravilima evolucije, deluje mlađe, a torzo je zategnut i nabildovan baš koliko treba. Pravi primer zdravog života. U publici se čuje huk, ženski krici zadovoljstva i ko zna kakve vulgarnosti (samo siđI j….. te, radi mi šta hoćeš itd.) koje idu na adresu gospodina Idola, koji za čudo nikada nije učestvovao na takmičnju "idol". Možda bi trebalo da im traži, neki finansijski novac zato što koriste njegovo cenjeno ime za tago glupavu manifestaciju. No, to je nebitno, glas ga služI savršeno, na bini je neuhvatljiv, društvo u tome mu pravi gospodine Stevens, koji sve vreme filuje pesme gitarskim bravurama, a ritam sekcija Brian Tichy (bubanj) i Stephen McGrath (bas), uz podršku klavijaturiste Dereka Sheriniana, savršeno obavlja svoju ulogu držeći ritam, s takvom lakoćom i takvom snagom da je to milina slušati, a i gledati. Ipak sve očI sun a glavnom dvojcu. Tu je nova (valjda) "Touch My Love", pa prošlogodišnji singl "Scream", pre koga Billy skida majicu i opet salva oduševljenja, što zbog njega što zbog pesme. Došle su na red i lagane "Eyes Without A Face" i predivna "Sweet Sixteen", koju je publika zdušno otpevala, aonda iznenađenje, Mungo Jerryeva "In The Summertime" (koja će se naćI na solo albumu Sheriniana). Opšta poplava dobrog raspoloženja. "To Be A Lover", samo nastavlja tim tokom. Vreme je za predah.
A na predahu gospodin BOG STEVE STEVENS, kreće sa svojim gitarskim mađijama, na poluakustari. Prvo tep­ih pa delovi iz njegovih pesama "Fla­menco A Go Go", "Our Man In Istan­bul" i "The Edge" (koju je nakada svi­rao sa Vince Neil bendom). Prsti sa lakirano crnim noktima ne daju vratu gitare da predahne, a publika sva, bu­kvalno sva uživa u zvuku koji proizvo­de već pomenuti prsti. Došlo mi je da mu odsečem šake ne bi li ih prikačio sebi, pa da tako sviram, ali mislim da to ipak nije izvodljivo, a verujem da je i kažnjivo. Osim toga nikada nisam uspeo da tako natapiram kosu.
Nakon briljanntne gitarske partije, još jedna meni nepoznata balada, a onda "L.A. Wo­man", koju je Billy prekrstio u Novi Sad woman, pa u NS woman da bi na kraju odao priznanje svim ženama, devojkama, majkama, koje su ga bodrile, a bogami bi ga i obo­rile, sa "Serbian Woman". Eto, šta se sve može od pesme onog mrtvog poete iz benda Vrata. Vraćanje u njegovu Generation X mladost, bilo je sa pesmom "Raedy Steady Go" u furiznoj trominutnoj punk verziji, da bi (to sam prižljkivao svih 24 godine koliko ga slu­šam), izveo fantastičnu "Blue Highway". Za kraj Idol je odsvirao, kako je sam najavio sr­psku himnu "Rebel Yell", (u sklopu koje je par minuta propitivao publiku da li se dobro zabavljaju) ni sam ne zna koliko je to tačno. She want more… se orilo sa ozvučenja i iš­lo u fejd, gospodin koji je prethodnih sat i po bio nasmejan i dao sve od sebe je otišao iza bine. Normalno za kratko.
Bis. Da bis, moralo je za početak sa laganim uvodom u "Hot In The City", koja se razvila do krajnjih granica, da bi poslednja pesma bila fenomenalana "Mony Mony", na kojoj je njihov roudi seo za bateriju bubnjeva,a Tichy je uzeo gitaru u ruke i krenuo da izaziva Stevensa, to je trajalo jedna dva-tri minuta, dovoljno da Brian pokaže, šta je sve naučio svirajućI sa Zakk Wyldom, a sada i sa Stevensom. U pozi kočopernog pevca sa gitarom izašao je i Idol, odsvirao malo blues linije, Derek Sherinian se takođe latio gitare, Mc­Grath je sve vreme ubijao bas i pevao "Crazy Motherf…er, get laid, get f..k", da bi se sve svelo na horsko pevanje pomenute pesme i na poslednje predstavljanje benda, koji je oduševio sve prisutne. Da baš svih 35 jebenih hiljada, od strane jebenog Billy Idola i njegove odlično raspoložene jebene muzičke bande. "Mony Mony", za mony ne znam, ali znam da niko od prisutnih verovatno nije žalio pare koje je dao za ovaj koncert. Ko nije bio slobodno neka ide u čošak i neka se stidi. Ovo je kruna svih dosadašnjih Exita i kao što priliči treba da ode na glavu gospodina IDOLA, kralja dobre zabave. Za one koji nisu shvatili do sada BOG je Steve Stevens. Hvala, prijatno.
P.S. Dan kasnije, odnosno sledeće noćI gle­dao sam snimak koncerta na RTS-u, koji je sve to pratio. Ko je to gledao i nije bio na tv­rđavi verovatno ne može da deli oduševlje­nje svih poestilaca koncerta, a za to su krivi ton-majstori iz reportažnih kola ovog javnog servisa Srbije. Za to što su tonski uradili na snimku koncerta, treba im odseći ruke da vi­še ne pipaju miksetu i oba uha, jer im očig­ledno ni zašta ne služe. Amen!
P.P.S. Billy zaista liči na Branka "Kockicu". A i muzički drugari su mu super. Taratatira!
Photo by Anamarija Vartabedijan