THE CULT
EXIT Festival
Novi Sad, 06.07.2006.
Joj, The Cult u Srbiji. Idealna prilika za sve da vide kako uživo zvuče "one pesme" koje slušaju već dve dece­nije u svim rock klubovima, na ovim prostorima. Lično bio sam vrlo ske­ptičan, iako su The Cult leta 2001. godine objavili odličan album "Beyo­nd Good And Evil", turneja koja je usledila posle toga, baš ako i živi DVD nisu ništa dobro obećavali. Uostalom već, sam ih gledao i nikada nisam bio ushićen, doduše poslednji put je to bilo 1993. go­dine, ali s obzirom na njihovu današnju pauzu i svima poznatu netrpeljivost između Astburya i Duffya, kao i očiglednu činjenicu da je ova tur­neja napravljena zbog para, a ne zbog kako se piše promocije novog šestostrukog CD box-seta, nisam očekivao mnogo toga. Meni i mojoj sestri jedina bitna stvar je bila da Astburyu uručimo naše grafike, odnosno crteže i da se upoznamo sa čovekom koji nam je promenio život. Koncert? Bilo je lepo ići na njega sa ne prevelikim očekivanjima.
A, koncert, oko 30.000 duša. Mrak. Po­četni rif za prvu pa đavolsku pesmu "Lil' Devil". Astbury izlazi obučen u ljubičasti gornji deo trenerke sa natpisom The Cult. Pa ljudi, dokle bre. Ali ajde da to izuzmemo, izašao je i počeo da peva, dobro! Cela "Lil' Devil" je u njegovom slučaju prošla odlično. Bend bez ikak­vog pardona, praši. Duffy je izuzetno ra­spoložen, čak mu i zvuk gitare ne leti previše. Drugi gitarista dodaje težine i čvrstine taman koliko treba, da bi glavni šef mogao da se bavi ambijentalnim tonovima i solažama. Ritam sekcija na čelu sa fe­nomenalnim bubnjarom John Tempestom (ex-White Zombie, Testament) u crnoj "sile­džijci" udara direktno u stomak. Međutim usled silnog skakanja i "dairanja" po bini, Ast­bury već u drugoj pesmi "Sweet Soul Sister", počinje da gubi dah i skračuje izlaz svog impozantnog glasa.
Jeste, neki zlotvori su u nekim dnevnim novinama, napisali da je on recitovao. Isti ti oči­gledno nisu učestvovali na školskim priredbama i nisu naučili šta je recitacija.
Astbury je pevao, ne sjajno, ali dovoljno izražajno i jako.
Set lista je bila sastavljena od svih The Cult hitova, "Witch", "Rain" (e tu je bila ludnica u publici), 'Wild Flower", feno­menalna "Spiritwalker", revolucionarno spora i jaka "Revolution", čak i dva ne baš popularna izdanka sa "Ceremo­ny",: "Wonderland" i "Earth Mofo".
U sred svega toga, očigledno nervozni Ian je seo sa svojim "eonskim" neprija­teljem da otpevaju jednu uz "akustič­nu". Bila je to "Eddie (Ciao Baby), e to im stvarno nije trebalo. Ako su već hteli da se raznežuju i da se posle kao od sreće udaraju pesnicama u ruke, zbog uspešno obavljenog posla, onda su mogli da pogledaju neki Bon Jovi koncert gde to pomenuti i Sambora rade zaista najbolje. Ovo je bilo malo tužno, ali mi smo kao trebali da se radujemo zbog njihovog jedinstva. Ura. Rokajte dalje, čak i tako udaljeni jedan od drugoga na bini. Tu negde je Astbury, srušio i dva monitora sa bine, čisto da pokaže, kako mu to ne treba i skračuje mu prostor za njegov fenomenalni rad nogu, tzv. igranje. Uz sve već znane gitarske herojske poze i naročito onoj po kojoj je poznat sa omota za "Sonic Temple", Duffy je uleteo u furioznu "Fire Woman".
Posle nje Iastbury najavljuje pesmu za srpski narod "Rise" (voleli bi i mi to, hvala za ovo). Na kraju bend je izuzetno dobro otprašio "Peace Dog" i uvek dragu sestru od "Start Me Up", "Love Removal Machine".
Boogie za prijatelje, furiozan kraj, hard rock u najboljem izdanju.
Na bis, naravno. Ljudi su ovde suviše dugo čekali na Vas. "She Sells Sanctuary".
Dovoljno. I zaista. Kraj.
Zaključak je samo jedan, danas kada rade za pa­re The Cult zvuče mnogo bolje, nego u doba naj­veće slave 1989. godine. Za sat i po koliko su svirali, uradili su sve što treba. Zamerke i dalje mogu da idu samo na račun Astburya, ali jebite se ljudi, on nije onaj "popunjeni tenor" ili neki od onih "kastrato metalaca", on je roker i tako peva. Tako i treba da bude i bilo bi lepo kada bi se ova saga nastavila, a Ian obukao prsluk i kožne pan­talone, ali to je malo verovatno. Epilog. Nas dvoje smo uspeli u svom naumu, Astbury nas je pozvao da bi se upoznao sa umetnicima. Za razliku od nadrndanog medveda sa bine, Ian je bio izuzetno fin i prijatan. To što je bio fin je zbog toga što smo se pronašli na našem omiljenom finskom bendu Hanoi Rocksima. A da je baja, jeste. Da, Duffy uopšte nije izašao u backstage. Ako je i za pare mnogo je, ovo je izgleda ipak kraj sage znane kao The Cult. Šteta.
Photo by Anamarija Vartabedijan