THE CARDIGANS, FRANZ FERDINAND
EXIT Festival
Novi Sad, 06.07.2006.
The Cardigans u bili prvi ozbiljan bend, koji je nastupio na Main Stageu na ovogodišnjem Exitu. Oni su takođe, ako niste njihov fan, poznati i kao bend koji su svi čuli a niko u stvari ne zna ko to svira.
Od 1992. godine kada su nastali pa sve do današnjeg dana dos­ta su se promenili, meni je ipak njihov najsvetliji trenutak izuzetno otkačena obrada Black Sabbath klasika "Iron Man", ali to nema nikakve veze sa ovim nastupom.
Za razliku od prošle turneje kada su bili "prljavi hipici", The Cardigans su se sa­da vratili u normalu.
Uz male tehničke probleme, koji su pratili sam početak festivala i njihov nastup, od treće pesme, glas izvanredne Nine Persson (eh da je jača gore...), je dobio odgovaraju­ći tretman u odnosu na muziku.
One pesme koje poznajem sam i prepoz­nao, a svi prisutni su vrlo lepo i nenametljivo cupkali uz odličan umilni skandinavski pop, a pre svega uz ultra hitove kao što su "Era­se/Rewind" i "Lovefool".
Prijantno iznenađenje bila je i "For What It's Worth", po meni jedna od njihovih najboljih pesama.
Sam nastup, gde nije bilo slabe tačke, osim (ne Ivica) možda toga što sama njihova mu­zika nije dovoljno dinamična za festival je za­vršen nakon sat vremena.
Na bisu posle prve pesme, usledila je eksplozija odušev­ljenja i prva prava igranka na festivalu (ne mislim na razne dancekserske arene) uz zaraznu "My Favorite Game".
Odlično.
The Cardigans su vrlo, vrlo dobar pop bend, ali i dalje mis­lim da nisu za veliku binu. No to nije nikako moj problem.
E, ja the Cardigans i volim da čujem, a ove što su svirali na­kon njih sam od muke morao da naučim napamet.
Mada i dalje ne znam kako im se zove ijedna pes­ma, osim one iz serije MTV Goal (to sam upamtio zbog fudba­la): "Spectacullar".
Sa njom su i počeli koncert.
Fenomenalan pravi skup udarački zvuk bub­nja. Reske gitare, bas koji puni do bola.
Sve je izgledalo super, a onda je onaj glavni skot (Škot?) zapevao. To moja napaćena rock­erska duša nije mogla da izdrži.
Nikada nisam i nikada neću, s obzirom na moje godine voleti new-wave, a i od tada je prošlo skoro četvrt veka (više volim četvrt bureka), tako da mi je taj zvuk u globalu neprijemčljiv, a Franz Ferdinand upravo to recikliraju. Dok kroz vizuelnu prizmu izgle­daju kao ozbiljan boy-bend. Joj. Dobro, to svi sada vole, to je kao in, jeste spotovi (čak sam i to video) su im zanimljivi i kao "arti­stički". Sve je to lepo upakovano i što mi je najteže da priznam oni odlično zvuče uživo, ali ja sam se lepo okrenuo i otišao na Madball, koji su tada kretali sa svojim nastupom na Metal Ha­mmer stageu. A ovima sam poželeo da im dođe Gavrilo i neka im uradi "ono" iz principa. Samo me interesuje, koliko će ova sk­otovska (škotska) zavrzlama trajati na svetskoj sceni.
Photo by Anamarija Vartabedijan