ATOMSKO SKLONIŠTE
SKC
Beograd, 27.05.2006.
Koliko se ja sećam Atomsko sklonište je posled­nji put sviralo u Beogradu na nekoj od proslava ko zna koje Nove godine, beše to valjda početkom ovog milenijuma. S obzirom na to da su oni iz pro­šlog milenijuma, karijera im je očigledno više ne­go dugovečna. Osim toga pohodili su i Zaječarsku gitarijadu pre tri godine, kada sam bio član žirija iste manifestacije.
Bilo kako bilo svaki susret sa njima budi neke nostalgične emocije. Jeb'ga. Tako je.
Dva dana posle Titovog rođendana, stiglo je i Atomsko sklonište, kada čovek sa dovo­ljne distance pogleda kao da se ništa i nije promenilo. Osim naših godina. Prvobitno je za ovaj okršaj sa nostalgijom bila odabrana bašta SKC-a, ali je zbog varljivog proleća ove 2006, koncert prebačen u salu (saunu) istog zdanja.
Pre Atomskog Skloništa nastupila je Klinika, tek da ih po­menem, jer sam na njih zakasnio, a i ono što sam video pre nekoliko godina nije me dojmilo.
Sklonište je krenulo sa "U vremenu horoskopa".
"Ljubomora" i još neke pjesme su usledile da bi definitiv­no publika počela da šizi i iskazuje svoje horske sklono­sti na pesmama "Za ljubav treba imat dušu" (ja mislim i ono drugo, što se piše isto sa četiri slova, a nije baš uv­redljiva reč...), te samo refrenom "nećemo valjda biti mi ta nesretna generacija..." i "Olujnim mornarom". Baš slatko, te su se svi u publici najviše drali za vreme stiha "moje je more", baš kao da im je to neko oduzeo pre nedelju da­na. Nema mora više. To ima ova postava iz Pule, mi ne. Basta. Finito.
Lično, meni je najviše smetalo, što koliko se sećam pokojni Sergio Blažić nije dopuštao, toliki up­liv horskog pevanja. Izgleda da je brat po boji kose Bore Đorđevića, ljudina Bruno, pokupio joć jednu Đo­rđevštinu tipa: "što bih ja pevao, kada to može i pub­lika?". Iz samo jednoj jedinog razloga, ti si plaćen za to, dragi Langeru. Od starih favorita (nisu svirali nije­dnu novu pesmu, ako takve i postoje), najbolje su prošli "Rahela", te ona o mravu kome je mrsko kada đaci psuju.., "Poslednji let Boinga 707", "Pomorac" (u prilično laid-back maniru, te ona travuljarska "Joh­nny", koja je ujedno označila i kraj koncerta posle sat i dvadeset minuta svirke u kome je trojka uz minimum napora uspela da stvori osmeh na licima svih prisutnih.
Bruno Langer se zahvalio iz sveg srca i nestao sa scene, da bi se na istu posle gromo­glasnog dozivanja vratio nakon nepunih minut. I šta onda? Pa... Bis, ali kakav, dragi mo­ji. Nikakav!
Opet "Za Ljubav..." pa onaj refren, pa opet "Olujni mornar". Stvarno neverovatno, da bend sa prilično velikim opusom punom dobrih pesama, na bis svira tri koje je već odsvirao. Šta nisu uvežbali ništa drugo... pa ako za ovih tridesetak godina nisu, pitanje je kada će... ipak prokleta nostalgija radi...
Photo by Anamarija Vartabedijan