KING DIAMOND, GRIFFIN, THUNDERBOLT
SKC
Beograd, 16.05.2006.
Da nemam ovoliko godina, i da ne gledam na kalendar često, zapitao bih se da li sam u nekoj od uloga u "Back to the Future" (bilo koji deo, mada je ovo bilo više "Back to the Past"). Dakle, eto nama divne 1986-te. Sve u slavu tradicio­nalnog heavy metala.
Za početak Griffin, koliko sam ukapirao, s obzirom na moje tra­dicionalno kašnjenje, vrlo dobar bend klasičnog HM obrasca, koji očigledno vole, a najbolja pesma im je bila obrada Judas Priest klasika "Hell Bent For Leather".
U istom maniru, dakle izvornom, nastavili su i Thunderbolt.
Obavezne kožne pantalone, sa malo teksasa preko kožnih jakni, dobri gitarski baraži negde između Black Sabbath i gle žuda Judas Priest.
Sve u svemu krajnje pošten bend, odlično uigran i vidno raspo­ložen. Verujem da ih je ovde publika možda i najbolje prihvatila. Mada, ruku na srce ( ko to ima), ništa orginalno i već hiljadu puta čuto. Ali dok je nama denim & leathera, eto raspoloženja.
A, onda, mrak, tama, sveštenici u mantijama iznose "čeličnu ogradu", čuje se grmlja­vina, kovčeg na kome piše Abigail je položen na binu. Skoro k'o horror.
Tu kreće "Abigail" i "Mansion Of Darkness".
Prvo i drugo pa muško, doduše nisam obratio pažnju kog je pola lutka koju je King Diamond izvukao, mada bi tre­balo da je žensko. Dobro, dakle prvo pa žensko, ali opas­no i žestoko. Odličan heavy predvođen zaista raspolože­nim King Diamondom i njegovim fenomenalnim glasom, u stilu krici i šaputanja (koji je jedino kvarila prateća pe­vačica), sve vreme je tukao iz malo prebudženih zvučnika. Andy la Rocque, je demonstrirao sve klišee klasičnih heavy gitarista (od poze 1. tzv. gitara je moje spolovilo, do poze 57. kako mi lepo leži na kolenima dok sviram solo. Do poze 69 nije došao, mada bi to bilo zanimljivo videti), a pritom nije zvučao ni malo izlizano ili prevaziđeno. U toku koncerta se smenjivala klasična King "horror" sa malim h (veliko H je ipak za gospodina Coopera), lutke, igračice (mogle su da budu bolje), veštice, normalno mi­krofon pričvršen za kosti, oblika obrnutog krsta, ukratko sve što je potrebno za jedan pravi HM koncert, na ivici kiča. Uostalom to je i namera.
Posle skoro sat i 40 svirke, očigledno više nego iznenađen odličnim prijemom publike King Diamond je odvalio još dva bisa, na koje je bio pozvan vrlo neobičnim deljenjem slogova njegovog imena i prezimena King Daj Mond (šta to hoće da im kralj da svet? Pa samo jedan je Kralj, a on tog trenutka nije bio u zgradi), smešno skoro kao pre šesna­est godina kada su Sarajlije zvale Winger - Vinđer. Ipak, posle drugog bisa je rekao da zaista ne može više, ali usledio je i treći.
Idealan kraj, zaista odličnog koncerta i spektakla za veći deo te večeri prisutne publike. Vrlo vrlo lepo veče, ove 1986-te godine. Opa, 2006-te.
Photo by Iva Nikoliš Kostović (Thunderbolt) & David Vartabedijan