TIME
SKC
Beograd, 19.02.2006.
Trideset godina je prohujalo od kako su gos'n Dado i Time poslednji put svirali u Beogradu. S obzirom da sam tada bio mali deca, nisam ih gledao.
Ove zimske februarske večeri nipošto ni­sam smeo da propustim tu lekciju iz do­maće (odnosno ex-domaće, kako već ho­ćete) rock kulture.
Nisam očekivao ništa posebno, sem da vidim originalni progresiv-rock-jazz itd. trio na sceni i da čujem da li Adolf (kako je pravo ime Dade Topića) i dalje dobro peva.
Prvo što sam primetio u prepunoj sali SKC-a, mi je izmamilo osmeh na lice, nisam bio najstariji na koncertu (kako je to lepo ponekad), drugo bend je počeo tačno na vreme i treće i najvažnije Time su zvučali fenomenalno.
Uz, za SKC, odličan zvuk Time je vratio svim posetiocima sećanje na neki lepši život i vreme kada su se bendovi cenili po kvalitetu izvedbe, a ne po kojekakvim marketinškim sposobnostima.
Iskreno, nikada nisam slušao Time, znam samo one neke pesme koje su postale opšta mesta YU Rock-a. Ali, sa ove distance osim kriminalno smešnih tekstova (koji su u ono vreme verovatno bili podobni za tadašnji sistem i omladinu), njihove kompozicije sa instrumentalističkog stanovišta zvuče asista izvanredno i vanvremenski, a tako i sviraju, iako su već blizu "zlatnih šezdesetih".
Adolf je fenomenalan frontmen, i vidi se da godina proizvodnje Iggy Pop-a, Steven Tyler-a i Alice Coopera jeste ono pravo i jedino neiskvareno u R'N'R-u, a Vedran Božić, e, ljudi tako treba tretirati gitaru, pogotovo što iza vas tutnji bubnjar kao što je Divjak.
Uz sve hitove i goste: Banana (El. Orgazam), Koja (Disciplin A Kitschme), Đorđe David i članovi mu pratečeg benda Gang, Time su svoj dvosatni nastup završili na radost svih prisutnih numerom "Celi život čekam priliku da u Beogradu sviram Rock N Roll" (ili tako već nekako) u kojoj im se kao specijalni gost pojavio simpatični brka sa naočarama i gitarom, široj javnosti znan kao Dragi Jelić (YU grupa). Savršen kraj koncerta koji je širio pozitivnu energiju.
Jedine dve zamerke idu na Dadino (Adolfovo?) uzimanje akustične gitare u ruke i set od tri "akustik" numere, kao i na neinteresovanje mladih muzičara da dođu i vide ovaj bend, ne bi li shvatili kao treba da se svira, ali to je već njima na dušu. Mi stariji smo uživali, i što je najvažnije za polovinu publike nisam ni znao da je više među živima.
Majku mu, da li je ovo u stvari bila neka godišnjica mature? Ma ovo je bilo pravo vreme.
Za kraj, Danke Adolf & Co.
Photo by Stanislav Milojković