STEVE VAI & THE BREED, ERIC SARDINAS
SKC
Beograd, 15.11.2005.
Došao je i taj dan, da prvi put u životu vidim jedan gitarski koncert (mada sam Vai-a gledao 1988. godine sa David Lee Rothom i 1990. godine kada je svirao sa Whitesnake), ovo je bilo prvo mogu da kažem i pravo iskustvo.
O njegovoj predgrupi osim fotografije sa plakata i pozivnice za Blues Rockin' Night u Bard clubu (dve godine ranije nisam znao ništa). Ali sam Vai mi je rekao da Sardinasa nipošto ne propustim. Te reših da ga poslušam.
Pošto sam ceo dan proveo u organizaciji i trčanju oko koncerta i uverio sam se da je to jedan apsolutno fin, gospodin čovek, koji je svestan svega što je uradio u životu i da za razliku od nekih koje znam, a koji igrom slučaja za sebe tvrde da su gitaristi (mada pola od njih nema svoju opremu, da ne pominjem znanje), ne poseduje ono što se zove sujeta, ili mu je to nestalo posle učenja zen budizma. Bilo kako bilo, Vai je definitivno bog, mada se on sam ne bi složio sa tim.
Kada mu je bilo rečeno da mora da završi tonsku probu (koju je snimao jer je komponovao novu pesmu i "maltretirao" članove benda na koji način da sviraju sve njegove zamisli, koje je iskreno teško pratiti), Vai je bez ikakvog problema rekao: "Dajte mi samo dva minuta i to je to." Uljudno se zahvalivši svima na strpljenju, otišao je u backstage, da bi publika mogla da počne sa ulsakom u salu.
Da, gospodin Eric Sardinas i njegov bend, za početak i to kakav. Ova trojka toliko dobro svira ono što se zove južnjački rock, rhythm n blues, da već pri prvom tonu morate da ostavite vilicu da visi do visine grudi (ko ima dobre sisikone, onda to i nije toliko daleko, ali generalno jeste…).
Za četrdeset i pet minuta svirke E.S. I ekipa su toliko "mason" odsvirali svoj set, što sa "beerneckom", što bez, da sam bukvalno ushićen izjavio: "Ako je ovo blues, onda ću ga slušati svaki dan". Jeste, ali onda čovek ode na koncert nekog domaćeg blues benda i shvati da oni još uvek muljaju u mulju nekog Misisipija, koji u životu nisu videli. Za njih je E.S. upravo ono što je plovilo tom rekom parobrod koji guta sve pred sobom i rasteruje aligatore. A usput, ume itekako da se ponaša na bini.
Posle Sardinasa i ekipe, BOG na bini.
O njegovoj virtuoznosti ne treba trošiti reči. Već treba pričati o njegovom scenskom ponašanju, pa u drugoj pesmi spletu okretnih igara na basu i gitari izmedju niega i Billy Sheehana i nadasve izuzteno nadahnutoj svirci ostatka benda.
Koliko znam Vai je koncert u Londonu, svirao samo sat i 45 minuta. U Beogradu je zadovoljstvo ljubiteljima izvrsne svirke produžio na nepuna tri sata, začinivši šou gitarom sa laserima, facijalnim iskazima ljubavi prema prelaženju pragova na gitari i uopšte mimikom koja odaje upravo to, da taj čovek svira svim svojim bićem, a s obzirom na visinu (Vai-sinu?) toga ima na pretek. Pred kraj koncerta u omažu njegovom prvom učitelju Franku Zappi i obradi njegove "My Guitar Wants To Kill Your Mama", na bini se pojavio i naš gitarista Bane Jelić, koji je prevashodno bio ekstatičan, što je na istoj sa svojim idolom (ne Billy-em), tako da se nešto i nije baš proslavio, a ni pokazao lepe manire, ali je za razliku od ostalih domaćih gitaroša koji uvek nešto pričaju smogao snage da se popne na istu. Da se ne lažemo, nije sramota biti na bini sa Vai-em, pa čak ni svirati mnogo gore od niega (bolje Ipak ne može). Čast je biti na tom mestu.
Pred kraj su Vai i ekipa kao kakva kaznena ekspedicija izveli jednu igru zvanu: "ja sviram tebi, ti meni, on onome, a kuda to ide niko ne zna" ali to unisono tako fantastično zvuči i impresivno izgleda da je poslednja "For The Love Of God" Ipak bila malo "lame".
Bilo kako bilo, svi su videli sviračko majstorstvo na delu. Pošto ja nikad nisam znao da sviram gitaru (mada sam to radio) i dan danas posle ovog koncerta, sebe neću nazvati gitaristom (makar to radio u budućnosti), za ostale ne znam.
Trebalo bi da se preispitaju: ko su, kuda im prsti idu i da li sve to ima smisla?
Photo by Anamarija Vartabedijan