BLACKFIRE
Dom Omladine Beograd
Beograd, 06.09.2005.
Prosto je fenomenalan osećaj kada čovek posle davljenja sa kvazi svim i svačim na promociji par sastava E-Play, odluči da priušti sebi zabavno veče i ode na koncert benda za koji nikada nije čuo. E, sad to što nikada nisam čuo za Blackfire spada u domen mog neznanja ali svako neznanje može da se promeni u znanje. Samim tim odlazak na koncert ovog Indijanskog (Navaho pleme) tria je predstavljao dovoljan izazov, u startu obogaćen povećim količinama Tubroga na šanku. S obzirom da spadam u one koji misle da su belci uništili jednu sasvim iskrenu i pristojnu rasu, zarad svoje dekadentne gluposti u ime svega i svačega, što se krstilo kao civilizacija, očekivao sam da vidim da moja skoro omiljena rasa nije izumrla i da je sposobna da odapne makar neku ubojitu strelu.
Sa circca (dva piva) sat vremena zakašnjena, Blackfire su uz indijanski doboš i plemenski ples otpočeli svoj nastup. Neko bi mogao da kaže i tribalno, ali ovi indijanci nemaju tribale, oni imaju čvrsta uverenja svoje stavove koja su im njihovi sveti duhovi ostavili u zalog.
Iza impozantnog plesa, otpočela je grmljavina iz instrumenata, koji su proizvodili osećaj bitke sa svima koji žele da oskrnave zemlju, pa makar i ovakva kakva je.
Duhovito, duhovno, nadahnuto uz povremene tehničke probleme koji su prevazidjeni posle prvih pola sata koncerta Blackfire su uspeli da iz mene izmame ono čto je najteže: a to je da se naježim kada čujem dobar i iskren bend. Bez ikakve pompe samo zahvaljujući svojoj energiji i iskrenosti, ovaj trio je uspeo i da tradicionalno neugodnu BG publiku pokrene i natera ih da tapšu i pevaju. Ej! To uopšte nije mala stvar.
Bilo kako bilo, Tuborg je nastavljao svoj pohod kroz grlo ka mom stomaku a Blackfire su prašili u maniru RATM, Alice Donuts, Stoogesa i na kraju u jednom od biseva nezaobilaznih Ramonesa (od kojih su odsvirali čak dve pesme "We're happy Family" i "I Believe In Miracles", mnogo im hvala zbog toga) ukrštajući punk praštanje sa muzičkim motivima svoje nacije.
Svih preko sto prisutnih je posle sat i 40 minuta opasne svirke moglo da ode kući vrlo zadovoljno, s obzirom da više od polovine istih tih prisutnih niko nije ni znao šta bend svira i svima je to bilo dovoljno egzotično da bi potegli put ka Domu omladine.
U nastavku večeri posle koncerta, shvatio sam da Blackfire ekipa mnogo poštuje Serbian fast Food ("Loki" je ipak pravi izbor za to), a da se shodno uverenjima svojih predaka koje su belci trovali sa "vatrenom vodom", ipak odlučuje za tople čokolade i gazirane napitke. Svaka im čast, više soka od hmelja za mene. Uz učenje Navaho jezika došlo je i jutro, vreme da se ova pustolovina i završi. Samo mi je još jedna stvar ostala nejasna: kako su belci mogli da očigledno slepi za sve što nije iste boje, iskorene ovaj narod? Mislite o tome! A i šta tu radi Đino Banana?
P.S. Najstarija iz porodice Benally, egzotična i odlična basistkinja Jeneda poručuje: Stand Strong! Follow Your Heart! To! Ya'a'teeh (ili "Zdravo" u prevodu na Srpski).
Photo by Anamarija Vartabedijan